Osećam se kao da sam neki tajni agent. Ali stani, ja to i jesam. Prodavaću svog 'prijatelja' nekim... nepoznatim ljudima. Gore od ovoga ne može.
'Želim da saznaš sledeću isporuku droge'
Vou, vou, vou! Droga. Pa nismo se tako dogovorili. Kad se bolje setim, nismo se dogovarali oko sitnica. Zato što mi je pištolj bio naslonjen na prokletu glavu. A sad po njegovom izrazu lica. Opet će biti. Ali ovog puta će povući obarač. Što se neće dobro završiti po one koje volim.
'Droga?'
Narvno da sam morala da postavim to glupo pitanje. Mislim, sigurno neće mi dati da brojim cveće sa njim. Ne mogu to očekivati od... kako se ovaj tip uopšte zove?
'Šta si mislila? Da ćeš špiunirati koliko zarađuje u klubu. Glupačo'
Znači sad sam glupača? Okej, držaću se jednostavnog plana. Samo ću ispunjvati 'zadatke' i neću se upuštati u detalje. Poput toga da Marko zapravo diluje drogu.
'Okej'
I dalje je stajao blizu mene. Spustila sam pogled i mahinalno stavila kosu iza uveta. To uvek radim kad sam nervozna. Zašto bih bila nervozna, pre bi definicija ovog osećanja bila... strah. U trenu kad sam podigla pogled, njegove oči su imale drugačiju boju. Ne plavu, već skoro providnu. Da je ovo neko drugi, smatrao bi ovu boju uznemirujućom. Ali... opet kažem, to sam ja. Da ovo nije ovakva situacija, gde me pitaju da špiuniram o drogi. Pomislila bih da mu se sviđam. Što je naravno negativno sobzirom da ima devojku. Pa ni jedna ne bi odolela tim visokim jagodicama, i bledoj koži. Ne smrtnički bledoj, već... anđelski bledoj. Ali on je daleko od toga. Daleko je od anđela. To je sam prokleti đavo. Vuk u jagnjećoj koži. Zašto pobogu ovo traje ovako dugo.
'Znaš, da ne tražim od tebe da budeš krtica. I da ja nisam to što jesam. Sad bih te prokleto pojebao'
Donekle su me... zaprepastile te reči. Nisam želela ništa više ni sa jednim muškarcem osim 'posovnog' odnosa.
'Ali ti od mene tražiš da budem krtica i zato ćemo naš 'odnos' ostaviti na profesionalnom nivou'
Dočekala sam ga ovim ne tako lepim rečima. I mogla sam primetiti njegovu uvređenost što ga odbijam. Što je verovatno bio njegov privi put u milion godina pretpostavjam. Prošla sam pored njega i krenula ka školskom dvorištu. Iza sebe sam čula njegov glas.
'Tražićeš ti mene Aleksandra. Crnog niko ne odbija'
Podigla sam palac pored sebe kao da stopiram što je bilo upućeno njemu. I mora da je primetio kad je se nasmejao. Pored mene je prošao Dilan.
'Vidimo se, devojčice'
Naglasio je ove reči kao da se radi o pravom detetu. Od oko 9 godina. ali ja nemam 9. Ja imam 18! I još živim sa roditeljima u kući. Znam. Ovratno. Nekada sam jedva čekala da odratsem i počnem da brijem noge. A sad vidim da mi je to najmanji problem. Pitanje je kako ću do vraga da saznam za drogu. Sledeću isporuku droge? Možda da potražim u Markovoj kancelariji. Mora da postoji neki pisani dokument o tome kad će se obaviti. Zvonilo je, sada znam samo d moram biti kući. Ili u bolnici? Majka mora da je već bila u bolnici, a meni treba jedna serija spavanja. Možda ne odem u klub večeras. Krenula sam peške ka kući. Ceo ovaj kraj bi se mogao opisati... ljigavo. Iako bi u proleće sve cvetalo, ipak se u ovom vazduhu osećala neka jeza.
'Hej! Aleks!'
Nepoznati ženski glas me je zaustavio skoro na pola pešačkog prelaza. Vratila sam se tih nekoliko koraka u nazad i susrela se sa potrčkom najpopularnije devojke u gradu. Da nije onakav snob, i da nije prijatelj sa Bez-imenom, smatrala bih je okej osobom. Ali tako je kako je. Gledala sam je kako trči ka meni u malo povećim štiklama, i molila Boga da stigne do mene živa i zdrava. Na tren sam odahnula u svojim martama. Štikle sam nosila jedino na nastupima. I morala sam da znam da hodam u njima. Da igram. Pa da to sam ja. Mislim da bih čak mogla da igram fudbal i da se ne polomim.
