Hladan i neobičan vetar je počeo da duva čim sam zatvorila vrata. Kad bih bolje obratila pažnju na zgradu ispred sebe, činila mi se poznata, kao jedan magloviti deja vu. Otresla sam žmarce koji su mi se uspeli uz kičmu zbog nekog neznanog osećaja. Pokušala sam da zaronim u sećanja, i prisetim se šta mi se to kod ove zgrade čini toliko poznatim... ali ostala sam bez odgovora. Namreškala sam nos i krenula ka mom novom privremenom domu.
'Izgleda da znaš kuda da ideš'
Zbunjeno je Leon zaključio.
'Da... '
I onda sam odlučila da okrenem na šalu, jer.... je ovako bilo čudno
'... svaka zgrada ovde je ista'
Malo je pogledao okolo i verovatno po prvi put uporedio zgrade sa svojom.
'Da, jeste. Nikad nisam primetio'
'Zato što ne gledaš gde ideš, kad si narogušeni petao'
Pogledao je preko mog ramena i prevrnuo očima. Usnama je oblikovao reči 'Umoran sam od njega'. Napravila sam izraz saosećanja i klimnula glavom.
Krenuli su napred. A ja za njima. Zgrada je bila skupa unutra, koliko i s'polja. I činilo se kao da nije iz ovog sveta. Kao da ni oni nisu sa ovog sveta, i negde u podsvesti je visilo da je ovo sve previše lako, i da je sve previše savršeno.
Možda bi trebalo da prestaneš da lupaš, i da iskoristiš šansu. Osim ako nećeš da se vratiš skidanju u Teatru, ali to je tvoj izbor.
Možda bi trebalo manje da razmišljam, ipak, to je samo dvanaest dana. Šta je najgore što može da se desi? Skliznuli smo u lift, Leon i crni su vodili neobaveznu konverzaciju, na koju nisam puno obraćala pažnju. Više sam pokušavala da se uklopim u ovu utopiju. Nije mi išlo od ruke, s'toga sam se priključila konverzaciji.
'E, ali šut u poslednjem minutu je bio brutalan'
Fudbal... uzdahnula sam. Zvonce u liftu se oglasilo. Stan se prostirao preko celog sprata koliko se meni čini. Prvo ulaz u ogroman dnevni boravak na koji se nadovezuje kuhinja, terasa i još nekoliko prostorija iza zatvorenih vrata. Sve to sam mogla da vidim iz lifta.
'Raskomoti se, sad će doći posluga'
Sela sam na fotelju i razgledala po sobi. Osećaj ogromne razlike između male mene i ogromnog stana je.... zagušujući. Iako ogroman, većinu dnevnog su zauzimale police sa knjigama, trofejima, slikama i za čudo veoma porodičnim stvarima. Šank, dvosed i trosed, televizor. Ništa neobično, ništa više od onog što je potrebno. Ali je sve to malo, bilo veoma skupo. Pogled na grad, i jezivo visoka zgrada su mi davali anksioznost. Na vratima jedne sobe se pojavila devojka. Mlađa od mene, možda je imala oko šesnaest godina. Imala je tamnu put, smeđe oči, i kao što je karakteristično za njene korene, gustu, čupavu i veoma lepu kosu. Imala je lice malog anđela, i oči pune prikrivene tuge. Nisam uspela da ne primetim da su joj ruke bile u ožiljcima, tamniji krugovi su prekrivali šake, i nadlaktice. Garderoba koju je nosila, obična, siva majca joj je visila na ramenima. Bez reči je da joj je falilo mase. Stala sam zapanjena. Da li je ona gošća kao ja?
'Kaima! Tu si, želim da upoznaš Aleksandru, ostaće ovde kod nas neko vreme'
Obratila je pažnju na mene, i blago se osmehnula.
'Da gospodine, čime mogu da vas poslužim?'
Postavila je pitanje koje joj je prošlo milion puta preko usana. Blagi egzotični naglasak je ulepšavao rečenicu
