"Gde žuriš toliko??"- pogledom me je pratio, dok sam užurbano navlačila jaknu na sebe i stavljala kapu na glavu.
Krenula sam ka vratima.
"Stani, gde ćes? Gde žuriš?"- uhvatio me je za lakat i okrenuo ka sebi. Trudila sam se da sakrijem nervozu koju sam imala u sebi.
"Vraćam se u grad, sa tobom ili bez tebe sve jedno mi je"- prosiktala sam i uspela da izvučem svoju ruku iz njegovog stiska.
Značajno me je gledao. Vidim da mu nije jasno moje trenutno ponašanje, ali meni je jasno. I više nego jasno. Ne želim da dozvolim sebi da mi se dopadne neko ko će se poigravati sa mnom i kasnije sa mojim osećanjima.
Mislim da je ipak mnogo bolje da znamo na čemu smo, a sada to i znam. Prijatelji, komšije i ništa više od toga.
"U redu.. ako si tako odlučila. Idemo zajedno, samo još jednom da pogledan da li smo nešto zaboravili u ovoj kolibi" -dodao je i krenuo da pregleda prostoriju. Ćutala sam i stajala po strani, blizu vrata čekajući njega.
••••••
Usput nismo previše razgovarali, tek po koju reč smo razmenili. Nije nam trebalo mnogo vremena da se vratimo natrag u grad, a ni mnogo do naše ulice.
Kako smo se bližili svojim kućama, tako su teme za razgovor nestajale.
Primetila sam da sam počela čudno da se osećam. Teže sam disala, osećala sam nervozu i oči su mi se na trenutke punile suzama nakon njegove izjave da smo prijatelji.
Da li sam se ja to zaljubila?? Ne ne, definitivno nisam, ne mogu za ovako kratko vreme da se zaljubim zar ne?
Glasno sam izdahnula kada smo stali ispred moje kuće.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Paa.. ništa onda.. vidimo se.."-dodao je prvi. I na njemu mogu da primetim nervozu, ali mi nije bilo jasno zbog čega.
"Umm da.. zdravo..."-tiho rekoh, te sam se okrenula ka svojoj kući, popela se uz stepenice i ušla unutra.
Zalupila sam vrata za sobom i ledjima se naslonila na njih. Pogledala sam ispred sebe i videla mamu i Lenu koje bulje u mene.
"Gde si bila do sad Ana?"-mama me upita ozbiljno, ali ipak smireno.
"Mama slušaj.. ugasio mi se telefon i nisam mogla da javim.."
Prekinula me je.
"Znam da ti se ugasio telefon, zvala sam te više puta. Pitam gde si bila, otišla si juče u podne, a koliko vidim kod Lene nisi bila"
Pogledala sam u Lenu koja je ćutala. Nije ona kriva, ni ona nije znala gde sam. Zato je ovde. Znala sam da mami moram da kažem istinu, i nadam se da će me kao i uvek razumeti.
"Mama, komšija od preko puta me je zvao na klizanje.. Potom je pukao led i on je upao u ledenu vodu i smrzavao se.. morala sam da ga odvedem do te kolibe da se zagreje.."
Ponovo me je prekinula. Obe su izgledale šokirano.
"Čekaj čekaj, polako mlada damo. Kakav led? Gde je led pukao i kakva koliba zaboga? Hajde da sednemo u dnevnu sobu i sve mi detaljno objasni, u redu?"
