Azurne Noći II: Poslednji zalazak

Prolog

Tiho si zaplakala i ja sam te nežno uzeo u naručje kao da si figurica od stakla koja bi mi mogla ispasti svakoga trena i razneti se u milion sitnih delova. Prineo sam te svojim grudima i tog su ti trena postale jastuk na kom si utonula u lagan san iz kog te i cvrkut cvrčka mogao probuditi, ali bio je to miran san.

Zaključio sam po tvom disanju. Po tome kako su ti leđašca u mojim rukama lelujala gore-dole kao kakva savršeno usklađena naprava navijena da radi samo tako i nikako drugačije.

Ušunjao sam nos u prostor između tvog tankog sićušnog ramena i tvog malog vrata. Pomirisao sam taj nežni miris kremice kojom te namackala svu od glave do pete pa se još uvek tvoji rumeni obraščići svetlucaju od nje i taj miris svežine u toj minijaturnoj majičici koju si nosila na žute tačkice i piliće po njoj.

"Kako si mala i sitna..." šapnuo sam dok su se moji dlanovi na tvojim leđima stapali jer tolika si taman bila, kao moje dve sklopljene šake. Pribijao sam te uz sebe jer bila si moja savršena polovina, pa ti je tu mesto i bilo.

"Ne zanima me šta mi govore, ti si moja, zauvek ćeš biti mrvice. Čija god da si, ti si moja.." šaputao sam ti dok si se ti, kao da si znala da je to tvoj tata, osmehivala u snu na svaku moju toplu reč u ovoj hladnoj zimskoj noći.

"Niko nikada neće moći da mi te uzme i čak iako me ne vidiš. Ja sam tu... moja mala Ezel" ti si bila početak nečeg novog za mene.... za nas.

Iz mrklog mraka u kom sam te povijenu držao pogledao sam ka krevetu u kom je umorno i čvrsto spavala od napora kroz koji je prošla. Tvoja mila mama.

Ni sam nisam siguran da li je gledam očima koje govore fališ mi ili hvala ti što si mi dala nju, moju naslednicu...

Prišao sam krevetu i poput njene senke, kako je i inače bilo ovih nekoliko meseci i kako će na dalje biti, prešao dlanom preko njenog obraza i prošaputao joj u lice tiho iako znam da me sada od umora ne čuje.

"Probudi se što pre da je vidiš... ne postoji lepše biće. Dao sam joj ime, ako se slažeš... neka to bude Ezel. Seti se toga kada otvoriš oči...." jednom sam te rukom pridržavao na grudima i sve to vreme si bila umiljata i nežna.

"Mahire, vreme je da krenemo...." klimnuo sam glavom kad me Ziad upozorio ulazeći u sobu. Doneo je mekano ćebence roze boje i prineo ga njenom krevetu, pokrio je nežno jer je pod anestezijom buncala da joj je hladno. Osvrnuo sam se pogledavši u svaki kutak sobe koju sam napunio cvećem i stvarima koje će joj trebati sad kada je mama. Nisam želeo da mojoj devojčivi išta fali...

Vratio sam te u krevetić tik do njenog i zašuškao te onako kako sam te i zatekao, uvijenu do brade da ti slučajno ne bude hladno. Otisnuo sam kratak poljubac o tvoje malene prstiće pre nego što sam ti i rukice zašuškao, a onda sam se okrenuo ka njoj.

Pokrio sam i njene dlanove jer nisu bili u ćebetu, a bolnica je bila tako hladna. Kako i ne bi kad je decembar.

"Ziade..." podigao je obrve u znak toga da me sluša.

"Traži da ih premeste u najtopliju i najbolju sobu..."

"Ali ovo je državna bolnica. Sumnjam da takva soba tu postoji...."

"Onda ih premesti u drugu bolnicu. Ne zanima me. Hoću da imaju sve što im treba... neću da mi se ćerka smrzava. Čak je i meni hladno, mogu da zamislim kako je njima...." skinuo sam svoj kaput iako mi je bilo stravično hladno ovako kad sam samo u sakou. Prekrio sam maleni krevetac i neki deo Rigelinog kreveta njime, a onda krenuo ka vratima.

"Sutra ću srediti to..."

"Odmah sad sredi" rekao sam tiho i na prstima ga naterao da izađe iz sobe kako ih ne bi probudio i uznemirio....

Nastaviće se....