Azurne Noći II: Poslednji zalazak

3.deo

Ležao sam do nje zadivljen time što tako maleno biće već svašta nešto zna i ume. Najviše od svega zabolela me činjenica da iako sam dobijao detaljan izveštaj nisam bio tu kad je uradila tri najbitnije stvari. Prohodala, rekla prvu reč i prešla u krevetić za male odrasle ljude. Moj mali mišonja.

"Hoćeš li celu noć preležati tu?" izgovorila je kroz osmeh i prišla krevetu.

"Prebrzo mi se desio ovaj moj povratak... mislio sam... da će trebati mnogo više reči i dela. Bila si sama u tako velikim stvarima. I opet si me dočekala kao da sam svaki dan dolazio...."

"Iskrena da budem, nemam mnogo prava da se bunim. Ti ne bi ni otišao da ja nisam..." zastala je pa preletela pogledom po mom licu "Znala sam da ćeš doći. Pripremala i sebe i nju. Baš zato nisi stranac. Mnogo si učinio iako fizički nisi bio tu..."

"Hvala za svaki snimak i svaku poslatu fotografiju. Radovao sam se svakoj, ali mi je svaka dolazila kao mač sa dve oštrice. Bio sam i srećan i tužan u isti mah. Opet, kroz to sam nekako bio uz nju u tim nekim prvim bitnim događajima koji znače svakom roditelju..."

"Sad si tu. Nadam se..." ćutao sam dok se njene usne lagano spuštaju na malene ručice i nogice koje otkrivene vire van roze ćebenceta.

"Ovo ćebence joj je omiljeno ako ne računamo tatin kaput od kog se ne odvaja..." osmehnula se i pogledala me.

"Nedostajao si mi Mahire. Iako sam znala da nisam sama, skupljala sam želju za tobom. Nisam te videla dve godine. Mnogo me bolelo što nisam znala da si bio one noći pored nas. Bar glas da ti čujem..."

"Čula si me nesvesno. Jer šapnuo sam ti njeno ime..."  ustao sam jer više nisam mogao da gledam u to koliko je lepa, a da joj ne oprostim sve i bacim se pred njene noge. A to ne mogu tek tako...

"Idalje držiš distancu sa mnom..." prošaputala je i sela u turski sed pored Ezel. Samo sam u tišini izašao iz sobe ne želeći da se Ezel razbudi od našeg razgovora.

~Rigel pov~

Da ponašala sam se sasvim normalno jer mi je bilo lakše da tako postupam. Ipak sad ne postoji ništa što bi nas razdvajalo, naučila sam sve iz svoje stare greške. Pretukli su me na smrt, zamalo sam izgubila Ezel tad, prošla sam sama kroz tešku trudnoću u kojoj sam svaki drugi dan provodila u bolnici, rodila sam je i odgajila sama, za sve to vreme ostala bez svog posla kažnjena vojnim disciplinskim postupkom.. šta više želi?

Naravno da ga sad neću tek tako pustiti. Potrudiću se da popravim sve...

.....

Sedela sam na tri metra razdaljine od njega i gledala u to kako zamišljeno pije svoj čaj.

"Da li ćeš zauvek tako da ćutiš Mahire?" pogleda me neobavezno, a onda spusti šoljicu i ustane. Priđe velikoj polici na kojoj je bio TV, ispod televizora bile su knjige i dva albuma o Ezel..

Uzeo je jedan od njih i seo na pod kao dete. Otvorio ga je i uz blag osmeh krenuo da lista slike. Kad dođe do onih sitnih izvuče jednu i smesti je u svoj novčanik, bila je toliko sitna da je tu mogla stati bez problema.

Prišla sam mu na prstima i sela iza njega. Moje ruke završile su na njegovom struku, dok je moje lice bilo ušuškano u meku košulju koja je vrvela od jakog parfema po svakom ćošku.

"Tako si mi nedostajao, tako sam te želela svaki dan u našoj maloj porodici. Molim te Mahire pričaj sa mnom.... voli me kao nekad, znam da je teško, ali kajem se iskreno zbog svega koliko još puta treba da ti se izvinim?" mazio je moje lice na jednoj od fotografija i tužnjikavo zureo u nju. Odgurnuo je album laganim pokretom i povukao me za ruku. Nekako sam završila u njegovim krilima kao malo dete, a tako me i gledao, kao da sam neko tek rođen. Neko nov.

"Samo ti umeš da me zaboliš kao niko, samo ti i moja Ezel umete da me rastužite i učinite voljenim u dva uzastopna trena. Kako misliš da ja umem bez tebe? Ne umem... istina, ali neću da ti oprostim tek tako...."

"Tek tako? Mahire-..."

"Želim da krenemo ispočetka, nas troje. Ali moraš da mi dokažeš da nikada više nećeš učiniti ono što si i da si sad jedino na mojoj strani Rigel..."

"U redu. Učiniću sve..." zagrlio me nežno i sklopio oči kad i ja. Na tren je zavladao naš mir kom sam se tako mnogo radovala...

Nastaviće se...