Azurne Noći II: Poslednji zalazak

11.deo

~Rigel pov~

Osvrtao se često, često posmatrao okolinu dok sam mu nešto pričala. Postavili smo doručak u dvorištu, konačno je bilo malo toplije, ali smo svakako svi bili toplije obučeni. Ezel se igrala u dvorištu sa Adamom i Zijadom, učili su je da igra fudbal i pravilno šutira ka golu.

"Stvarno su deca" šapnem kad spustim pribor u tanjire i sednem pored njega. Želim da me primeti. Pričam svašta ne bi li okrenuo glavu ka meni. Opet je odsutan.

"Slatki su. Nisu se igrali ovako od osnovne škole..." Nermin čim ugleda da se na Mahirovom licu nešto čudno zbiva, on nastavi razgovor. Kao da nešto zna. Kao da mi nešto svi kriju...

"Kad su matori konji..." krene da se šali. Opet sve u cilju toga da se moj pogled makne od Mahira i njegove zabrinutosti. Nasmeši se kiselo koji minut, a onda opet uporno priđem još bliže njegovom ramenu i šapne mu na uho.

"Mahire..." štrecne se, konačno neki znak da je u ovom svetu u kom smo svi mi. Pomislim da se sve ono o čemu mi je Adam pričao možda baš sad vrti u njegovoj glavi. Uplaši me taj pogled na tren, a onda već u drugom to opet postane moj Mahir.

"O čemu razmišljaš?" upitam. Samo mi nemo odmahne glavom i lagano spusti pogled ka šniru tanke jakne koju je ogrnuo. Počne nervozno da ga pomera gore-dole sve brže i brže, zbog čega i mene uhvati neka nervoza, neki loš predosećaj, rukom stegnem njegovu i nateram ga da me opet pogleda.

"Nešto te muči" sa sigurnošću u glasu izgovorom kao da tačno znam istinu.

"Muči me" klimne glavom te zausti da mi kaže nešto, ali moj um odluta kad i njegov. Začujemo tih zvižduk, nakon kog se prelepo jutro pretvori u rasulo. Šta god su pogodile stvari koje su proizvodile zvižduk, to bi se rasprslo u milion delića. Zvuk pucanja posuđa po stolu me uplaši, ali moj mozak nekako kao da se zaledio u trenu.

Čim prvi prizor u mojim očima postane Nerminova glava koja bez svesti pada na sto kao neki teg, u polomljene tanjire i staklo gde se još više nagrdi njegovo lice, tek tad postanem svesna toga da je to nemilosrdni rafal...

Rukom me privukao snažno na svoje grudi i sageo se ka zemlji. Skliznuli smo niz stolice i tek kad mi je došlo do mozga da je zvižduke proizveo metak, odmah unezvereno krenem pogledom da tražim Ezel.

"Mahire, Ezel... Ezel..." ostavi me da čučim pod stolom i lagano dok repetira pištolj za koji nisam ni znala da ga ima, izlazi i kreće da puca u ljude koji su opkolili naše dvorište. Skupim hrabrost iako se dugo nisam našla u akciji, te krenem, a jedini mi je okidač bio prizor moje Ezel koja stoji uz Zijadove noge, a on je štiti svojim telom dok i sam puca u svoju pretnju.

Dok sam trčala jedan od zalutalih metkova, okrznuo je moju butinu, ali me to nije zaustavilo i nasuprot bola koji je nastao usred cepanja moje kože. Ugrabila sam je i pognuta potrčala ka kući. Na vratima terase, na malom stepeništu, ležala je Alena. Prekrila sam Ezel oči i tužno je pogledala, grcala je i davila se sopstvenom krvlju, htela je nešto da mi kaže, ali kad sam se sagela izdahnula je poslednji dašak vazduha, mislim da je mrtva. Kroz njen grudni koš prošla su četiri metka od kojih su sad na njoj ostale samo četiri rupe umazane njenom krvlju.

Uletela sam u kuću i čučnula u ćošak daleko od prozora. Brzo smo disale, bila je uplašen,  vidim joj u licu, ali sada nemamo vremena za utehu. Nedaleko od sebe na niskoj polici sa knjigama ugledam vazu raskošnih dimenzija, pomislim da bi u njoj mogao kriti neko oružje, pa je rukom oborim sa police.

Kad se razbila u njoj sam našla željenu stvar. Uzela sam pištolj u ruke i prvo proverila da li je pun. Kad vidim da jeste, repetiram ga i skupim se menjajući metu u koju je on uperen. A bio je uperen u sve odakle su mogli doći ti gadovi. Neki od prozora po kući bili su polomljeni.

Čujem korake, pucnjava postaje sve tiša, a koraci su sve bliži. Okrenem se ka izvoru zvuka i svojim telom prekrijem Ezel koja sklupčana ćuti, ne moram ništa da joj kažem već sve zna sama...

Nastaviće se...