Azurne Noći II: Poslednji zalazak

21.deo

~Mahir pov~

"Plašim se svega što dolazi, moram da ti priznam, ali mnogo sam se više plašio da te nikada više neću videti..." polagao sam tih šapat na njeno uho dok su mu prsti kružili po njenim makim leđima što je u njoj stvaralo nirvanu koja se dala videti u njenom umiremo dalekom pogledu izgubljenom negde u daljini i pogledu koji se prostirao iza prozora moje sobe.

I sam sam osećao spokoj, sama činjenica da je pored mene, smirivala me. I sasvim sam siguran da je u ovom kratkom ljudskom životu ona moj duhovni Jang. Ono najbolje što me ikada zateklo u životu.

"Oprosti što te nijednom nisam pitao da li želiš i možeš da podneseš sve ovo sama...."

Nežno svojim prstom preklopi moje usne te ućutim, pustim je da uživa jer i sam to želim. Tišinu i nju, malo mira to je sve.
Pridigla se nakon dužeg vremena i pogledala me u oči kao da me nekako još uvek proučava. Skenirala je tako moje crte lica, a ja se nisam micao, prijao mi je način na koji me gledala. Sasvim poznato i umiljato.

"Kad se sve ovo završi ostavićeš ovaj posao, imaš dovoljno novca da započneš nešto drugo. Hoću mir, dom, prelepo dvorište i još makar dvoje dece sa tvojim očima da Ezel ima sa kim da provodi vreme i odrasta..."
osmehnem se tom tonu koji mi pomalo i naređuje, te samo nem i očaran klimnem glavom.

"I želim da živimo u Cinque Terre, još nisam sigurna u kom tačno delu, ali imaj to na umu..."

"Još danas ću potražiti pravo mesto-..."

"Hoću jednu veliku svetlu kuću sa pogledom na more i terasicom na kojoj će deca moći da se igraju..."

"Moje maleno, sanjaš velike snove, zar si tako sigurna da sam ja pravi za njih?" našalim se jer želim da mi potvrdi to što osećam, svojim rečima. Želim da mi govori kako sam jedino što želi, to me čini mnogo snažnijim i nekako mi daje vetar u leđa.

"Ovo sa tim tvojim Rusima biće mala maca u odnosu na život sa mnom ako budeš tako nesiguran u našu ljubav!"

"Pa jesam li?"

"Pa jesi..." nasmeši se vragolasto.

~Rigel pov~

Tiho se prstima prikrao mojoj kosi, nekako me kroz taj dodir obuzeo prijatan nemir. Žmarci su prikupili brzinom svetlosti niz moje telo, kad me onim svojim plavim prodornim okicama pogledao kao najlepšu ženu na svetu. Osetila sam moć u svom dodiru i svom glasu, neopisiv osećaj je biti jednom ovakvom muškarcu opsesija koja mu se jasno ocrtava u dubini njegovih očiju.

"Reci mi... Koliko me voliš?" nežno je stegao svoje prste zatežući vrlo malo moju kosu, tek toliko da mi pogled fiksira i usmeri ka svom.

Podigla sam dlanove malčice sa njegovih prsa i pokazala mu mali razmak od svega centimetar ili dva, da se našalim, iako dobro zna da je moja ljubav bezgranična. Mrko se nasmešio, stapajući svoje plavuškaste svetle obrve u "ljutitu" crtu. Od ponekog zraka sunca koji se probijao kroz prozor i tanke zavese, njegova kosa, pa i brada stara dan ili dva, presijavale su se zlatnim odsjajem kao polja pšenice usred kojih se nalazilo prodorno plavo jezerce koje su predstavljale njegove oči. Sobodnom rukom uštinuo je moj obraz.

"Mala..."

"Mali..."

"Ti želiš da malo brže poradim na onom delu priče "dvoje ili troje dece" je l?"

"Rekla sam dvoje" zamahnem prstom, ne dam da me prevari, mali šarmer.

"Pa ja sam šarmantan čovek, nikad ne znaš na čemu si..."

"Ja uvek znam na čemu sam sa tobom. Ipak sam ja u ovome malo više spretna..." podigne obrve sav zatečen što mi kolena ne klecaju od njegovih reči, a ne zna da sam tu fazu odavno prošla.

Sad mi od njega drhti samo zadovoljna ženska duša, koja traži ništa manje i ništa više, sem ovog osmeha koji mi crta na licu i srcu i tog neizmernog poštovanja i voljenja svake moje izgovorene reči.

Nastaviće se...