Azurne Noći II: Poslednji zalazak

20.deo

~Mahir pov~

"Ne gledaj me tako..." izgovorim mamurno i mrko, dok me Ziad odmerava lagano svojim očima kako bez imalo volje sedam za sto pored njega. Jutarnji zraci su mi nekako žarili lice, nisam bio tako spokojan s obzirom na to da se bližim najvećoj stvari u životu. Slaven je obezbedio nekoliko dana prednosti, spalivši kuću. Ruse smo naveli na to da pomisle da mi je on okrenuo leđa i ubio nas. Za to vreme, Adam i Nejra će odvesti Ezel na lokaciju za koju samo ja znam, te će tamo i oni biti bezbedni.

A Rigel....

O njoj ništa ne znam. Bio sam besan kao ris kada mi je Adam konačno rekao da je pošla nekim svojim putem da bi na svoj način rešila sve ovo, a onda sam počeo da brinem.

Na sve ovo i za nju. Kote mi se u glavi misli o tome kako sve može da prođe ako je se dočepaju... Već sam je jednom izgubio, ne mogu opet.

~Rigel pov~

"Lepe stvari radite za njega..." prokomentariše staloženim glasom, nije baš toliko loš kako mi se na prvu loptu činio. Veoma me brzo sproveo do mesta na kom ću videti Mahira. Mirsada sam vodila svugde uz sebe kako nas ne bi razdvajali, u slučaju da je ovo neka spletka. Iako mi se Aleksej činio malo više simpatičnim nego juče, idalje sam bila nepoverljiva prema njemu.

U velelepni hotel nas je uveo bez problema. Krenuo je zatim ka velikim vratima čiji su štokovi bili od samog belog mermera prelepo isklesanog u neki grčki dezen, iza kojih je bila ogromna terasa, a jedino što se sa nje moglo videti bio je prelepi Jadran u daljini.

Prvo sam ugledala Ziada, a onda kada mi je pogled susreo njegove oči sve je drugo postalo nebitno. Zaletela sam mu se u zagrljaj toliko brzo da je samo stigao da ustane sa stolice, ali ne i da se od nje igde makne. Čvrsto me obgrlio svojim rukama i željno krenuo da mi ljubi kosu, pa lice, sve dok nisam poljubila njegove usne, tu se tek smirio i stegao me još jače da se nigde ne mrdnem.

"Ljubavi moja, maleno moje...." otme mu se tiho sa usana kad glavom zaroni u moj vrat.

"Kako si me samo uplašio Mahire...." ćutao je i prihvatao krivicu poput malog deteta pokunjeno glave. Ziad me lagano potapkao po ruci koja je bila na dnu Mahirovih leđa, nežno sam stegla njegove prste od silne sreće što su obojica dobro i što im ni dlaka s glave ne fali.

"Jesi li dobro?" upitam ga kad provirim iz Mahirovog sad već malo blažeg i labavijeg zagrljaja. Klimnuo je glavom sav radostan i ustao da se pozdravi sa Mirsadom.

"Hajde sa mnom..." rukom makne moju kosu iza mog uha i ne dozvoli mi da ništa kažem već prebaci ruku preko mog vrata i povede me sa sobom. Usput zastane samo na tren, rukuje se sa Aleksejem i pokaže mu rukom da krene ka stolu za kojim su Ziad i Mirsad, bez i jedne jedine reči te se ja osetim dužnom.

Dobacim mu kratko: "Hvala ti..." zbog čega se osmehne i namigne mi, vratim se onda potpuno u moj Mili svet zvani Mahir, te čvrsto ruke obavijem oko njegovog struka smešeći se.

Može i na kraj sveta da me povede ići ću za njim verno i dosledno...

Nastaviće se.....