Azurne Noći II: Poslednji zalazak

18.deo

~nekoliko dana kasnije~

Gubila sam nadu da je živ. Zajedno sa spiskom poslovanja zaboravljeni su i ljudi preko kojih bi mogla da dođem do njega, ako je uopšte živ. Vremena je sve manje, a čini se kao da ga ima na pretek.

"Izvoli... Pojedi to sve.." pruži mi ogroman sendvič te sedne na klupu do mene.

"Ima li kakvih vesti?" upitam kao da se nismo videli pre samo par minuta.

"Znaš i sama da nemam. Da se javio, on bi zvao prvo tebe..." klimnula sam glavom, a onda lagano podigla telefon iz svojih krila. Ušla sam u poslednje poruke od Adama i prelista ih sve do slika. Drago mi je da je sa njim i da su na bezbednom, ne znam šta bih radila da sam ostala tamo, mislim da bi mi bilo još teže. Ovako znam da radim nešto, koliko-toliko...

"Ej, kad smo kod Ezel. Poslao sam ono poštom..." klimnula sam glavom i isključila telefon. U paketu sam joj poslala igračku koju sam joj davno obećala, nekoliko kesica bombona, malo njene omiljene hrane, kao i nešto novca za Adama i Nejru.

"Hvala ti Mirsade. Znam da si i umoran, nenaspavan, da nekoliko dana nismo imali normalan miran obrok, ali ja moram da ga nađem, ako je živ. Nešto mi tu..." pokažem rukom na srce "Govori da jeste. Samo još koji dan. Moram..."

"Tu sam. Moj je zadatak svakako bio da se ni u kom slučaju ne odvojim od tebe i da te čuvam glavom. Tako da bih svakako tamo negde bio sa tobom. Iskren da budem, ovde je bar živo i puno adrenalina, pa nije toliko dosadno...." nasmejem se i lagano zagrizem prvi zalogaj, zadivljujuće osvežavajućeg sendviča.
Bar je tako delovao jer ništa nisam jela već danima.

.....

Sedela sam u sobi motela u kom smo se dogovorili da prenoćimo, radi sigurnosti, uzeli smo dvokrevetnu sobu. Po svom krevetu rasula sam papire iz fascikli koje mi je dao. Svaku noć od tad sam pokušavala da ih razotkrijeđ i dođem do same suštine koja bi me povela putem kojim bi i on sam krenuo.

Ne znam... Tako sam umorna. Tako želim da je sad tu, da me onako nežno zagrli i kaže mi da će sve da bude kako treba.

~Adam pov~

"Ej, mnogo si nemirna i baš si postala zloća od kad nema ono dvoje da te nadgledaju..." okrenem se ozbiljan do bola jer već dva sata pokušavam da je uspavam pričama iz neke knjige koju zna napamet, svaki put kad završim priču, okrenem se i pomislim da je zaspala jer su joj oči sklopljene, a ona samo dobaci "Još!"

"Nisam, i kad će mama da se vrati?" pokušam da joj odgovorim na veoma kompleksno pitanje s obzirom da od onog trena kad smo došli ovde, pre dobrih nedelju dana, nisam čuo ni reč od njih. Kao da su u zemlju propali oboje. Čak me ni Mirsad ne izveštava.

"Ne znam mala, nisam se čuo sa njom. Da jesam tebi bih prvoj rekao. Uskoro verujem..." klimnula je glavom i lupila me u rame sitnom šakom da nastavim da joj čitam. Nakon duga dva sata konačno je zaspala. Mislim da na njen san nesvesno utiče ta briga za njih dvoje, oseća ona sve to, samo je mala da shvati da je to tako, da joj to smeta i remeti je.

Nastaviće se...