Pomogao sam joj da spakuje u kofer neke osnovne stvari koje su im trebale. Želela je da se vrati u stan u kom su bile do sad, ali sam smatrao da to nije pametno. Moraju da budu negde gde niko neće ni pomisliti da su.
"Koliko će biti ozbiljno?" upitala je kad je ubacila poslednju majičicu naše ćerke u veliki kofer u kom je bilo svega njenih nekoliko stvari.
Seo sam na krevet do kofera i spustio glavu gledajući u pod: "Problem je što ja ne znam ko stoji iza svega ovoga, ne znam sa kim imam posla. Ali znam da nije čovek, već zver, pretio mi je njenim životom..." izgovorim spuštajući crtež koji je Ezel nacrtala na kofer.
"Mahire, postoji li nešto što mogu da učinim? I dalje imam veze u službi, možemo da napravimo plan koji-..."
"Koja državna služba radi sa kriminalcem malecno?"
"Znam ali, uvek ima šanse..."
"Ima, i to bi me koštalo. Samo ne materijalno. Morao bih dušu da im prodam da stanu uz mene..."
"Možda-..."
"Molim te pusti me da se izborim kako umem. Ne mogu da te mešam u ovo. Otići ćeš na neko lepo mesto na ovoj Zemlji i nećeš mi se javljati sve dok to ja ne odlučim. Poslaću sa tobom Adama i Mirsada.." na njen ponovo zaprepašćen pogled samo sam odmahnuo glavom.
"Adam te jedini voli kako te i sam volim, jedini će te zaštititi onako kako bih i ja. A Mirsad mu je desna ruka, biće ti dobro. Pomagaće ti oko male, ne smeš sad da zaboraviš na nju..."
"Ali..."
"Budi mi pametno ali poslušno malecno, ne otežavaj mi ovo..." prekine nas kucanje na vrata i glasna buka iz hodnika stvorena samo jednim tananima glasićem.
"Tata! TaaaaajOooo!" usne mi se izbiju u osmeh te poletim vrata da joj otvorim. Kad ih otključam ugledam Mirsada kako je uz osmeh posmatra.
"Šefe nisam mogao da je zaustavim. Pa sam je dopratio..." uozbilji se, klimnuo sam glavom te je on odstupio, zgrabio sam je u svoje naručje i podigao je iznad svoje glave kao da je pero.
"Šta radite bez mene?" upitala je ciukavo kao mali miš.
"Mazimo se i ljubimo.." okice joj se rašire za tri broja dok joj tanane zlatne obrvice slažu jednu zbunjenu liniju na sitnom belom čelu.
"VAU, je l to znači da ću sad da imam seku?" prasnem u neizbežan gromoglasni smeh zbog kog se ona namršti jer je l te neozbiljan sam za nju.
"Ne, malena. To ne funkcioniše baš tako. Ali vrlo si duhovita..." Rigel joj odgovori kroz blag osmeh dok se ja idalje neprekidno smejem očaran njenom neodoljivošću.
"Znam" slegne ramenima i pogleda ponovo u mene.
"Hej!" svojim sitnim rukama prekrije moje usne zbog čega se široko nasmejem jer ni obe njene ručice nisu dovoljne da to urade.
"Objasni mi. Nemoj da mi se smeješ...to nije lepo"
"Mala si da ti objasnim, ali mogu da ti obećam da ću razmisliti o tvom predlogu..." rekao sam ozbiljno pogledavši odmah zatim u Rigel koja je već nekako zamišljeno gledala u moje oči.
"Mama, gde si nam odlutala?" upitam tiho dok njene trepavice lagano klonu i opet se još lakše podižu po mom licu.
"Šarmirao sam je..." šapnem na njeno sitno uho dok se ona zabavljeno kikoće. Oboje počnemo da mašemo dlanovima ispred Rigelinog lica te kad se trgne najzad uspe da izgovori:
"Ne znam kako planiraš to ako ću te videti ko zna kad opet, a pitanje je i da li ću..." odjednom osmeh mi se izgubi kao da mu nikada nije bilo traga na mom licu, spustim Ezel dozivajući Mirada. Za sve to vreme neprestano se gledamo u oči, Ezel radoznalo vrti oko nas, nije glupa, vidi da se nešto dešava.
A ja ne želim da vidi.
"Vodi je dole..." izgovorim kad Mirsad dođe i uhvati je za ručicu. Klimne poslušno glavom i odmah izvrši rečeno.
"Zašto mi to radiš?" upitam nakon duge tišine u kojoj sam samo vrebao tren da se uverim da niko ne može osim nje čuti, pogotovo ne Ezel.
"To je realnost. Ne znam zašto si se uopšte i vraćao... Da se ona veže za tebe? Da te sad konačno zaista izgubi?" osećao sam težinu u rečima koje je govorila, znao sam da sve to govori jer sama ne želi da se odvoji od mene koliko i ja od nje.
"Ne govori mi tako. Ravnodušno i mrtvo znam da ne misliš to"
"Mrzim te" šapnula je tužno i nekako drsko u isti tren, oprćene usne. Gotovo da je nisam ni čuo, pustila svoje noge i kolena da klize sve dok se nije skrhala na pod predamnom. Udahnuo sam duboko, pun razumevanja i kleknuo naspram nje. Obgrlio sam je celim svojim telom...
"Oprosti. Nikad nas ništa ružno ne bi zadesilo da sam u samom početku sve batalio. Ni tvoj posao, ni sve posle. Ostali bismo onaj Mahir i ona Rigel koji su svoju ljubav započeli na moru jedno čarobno jutro... Žao mi je..."
"Nije sve samo tvoja krivica..." rekla je kroz nekoliko uzastopno prolivenih suza.
"Obećaj mi, obećaj mi da će sve biti u redu i da će brzo da prođe." zatražila je i odmah me pogledala u oči jer zna da kad to radi ima svu kontrolu nadamnom.
"Biće sve u redu" klimnem glavom uveravajući je, a ona sve poništi kao da nisam ništa rekao te ponovi:
"Obećaj mi"
"Obećavam. Bićemo zajedno, grliću vas i ljubiti i maziti još dugo.... to obećavam." spokojno nekako spusti pogled pa i glavu na moje rame te se tiho nastavi umiljavati....
Nastaviće se....
YOU ARE READING
Azurne Noći II: Poslednji zalazak
Action"Za svaki otkucaj srca, koji je u tebi utihnuo zbog mene.." S ljubavlju Mahir.
