Azurne Noći II: Poslednji zalazak

Epilog

~Ziad pov~

Spustio sam glavu na zid pokušavajući da se ne predam crnilu koje mi je bilo pred očima iz trena u tren sve jače. Iako sam ih pobio sve, oni su meni uzeli mnogo više, moj mlađi brat ležao je mrtav na podu sobe, a pitanje je šta je sa ostalima.

Toliko puta sam ga pozvao da mu kažem da se pazi i da je nešto krenulo po zlu, nije mi se javljao.
Po prvi put u životu osetio sam bol mnogo jači od rana od kojih, potpuno sam siguran, danas ovde umirem, znam to. Nije kao pre, nemam kud i ne želim jer u glavi mi je sve jasno. Čitav život sam bio rame uz rame sa njim, čitavih trideset godina bili smo braća veća nego što sam ikada bio sa svojim rođenim bratom, a danas ih gubim obojicu i ne znam da li mi je krivlje što nikada nisam rekao Mirsadu da mi znači i pokazao mu to ili to što nisam rekao zbogom Mahiru i Adamu.

Znao sam da ga više nema, osetiš to kad izgubiš nekoga ko ti je bitan, nekako ti sitni znaci sudbine pokažu.

"Brate moj..." rekao sam lagano privlačeći Mirsadovo telo ka sebi. Prstima sam zatvorio lagano kapke njegovih očiju i rukom potapkao njegove grudi spuštajući mu glavu u svoja krila.

"Neka ti Bog podari spokoj, gore, kad ti ga ja Mili moj nisam obezbedio ovde. Znam da nismo bili toliko vezani jedan za drugog i da sam više nekada brinuo o Mahiru i Adamu, ali znam da znaš, vi ste svi moja braća. Uvek smo se držali zajedno tako ćemo i sad, ako danas umirete vi.. Umreću i ja..." drhtavo rukom napisao sam kratku pokurku sa skoro izlupanog telefona u svojim rukama.

"Adame, bežite. Mi se nismo izvukli. Beži, što dalje brate moj..."  spustio sam telefon i lagano uzeo pištolj, primakao sam ga svojoj glavi i lagano ga repetirao. Udahnuo sam pokušavajući da se ne onesvestim, pogledao sam u Mirsada i lagano sklopio oči, čim sam to uradio, izgubio sam snagu u telu i sve je postalo tiho i mračno...

~Rigel pov~

Škripa guma je poslednje čega se sećam. Pred nama su se na tren našla dva vozila koja su nam preprečila put. Čvrsto je stegao moju ruku i naglo skrenuo ka samoj ivici puta i ogromnoj provaliji koja je vodila u stene i prozirno plavo more.

"Oprosti. Ovako ću bar umreti sa tobom, lako i bezbolno, ako se umreti mora..." govorio je, kao da je pred nama večnost, a ne svega minut ili dva.

A to more koje sam videla.

Bilo je isto onako baš kao što su bile njegove prozirno plave oči, a možda sam more tada i umislila, jer sam jedino u njegove oči gledala znajući da je tu naš kraj pa su mi se samo te azurne nijanse prelivale u glavi.

Želela sam samo njega da pamtim.

"Volim te" šapnuo je očiju punih suza samo sekund pre nego što je auto udario o prvu stenu, a zatim o drugu sve do samog ponora u kom smo neslavno završili, zbog svojih nepromišljenih postupaka. Prepustila sam se i nekako sve je došlo lakše.

U glavi mi je samo bio on i moja mala nevina devojčica koja baš ništa nije skrivila, a najveću kaznu će nositi na svojim plećima pa će nam jednoga dana i lik zaboraviti, pomolila sam se za nju i u momentu, uz kratak bol koji je prostrujao celim mojim telom sve nestalo.

~Mahir pov~

Kad se auto konačno zaustavio na dnu provalije, lagano sam skrenuo pogled ka njoj, nemožan da se maknem celim telom, već samo očima.

Nikada u životu me prizor nije preplašio toliko stravično kao taj u tom času. Srce mi je zadrhtalo i samo sam poželeo da nikada nisam otvorio oči i pogledao je. Umrla je siguran sam, njen dlan celom težinom bio je u mom. Nisam mogao da maknem svoje telo, koliko god sam pokušavao, ali znao sam da neću još dugo. Samo mi nikada neće biti jasno zašto je Bog hteo da gledam sve ovo, kakva je ovo kazna zaboga? Zar nisam samo mogao umreti?

Moja mila devojčice. Moja Rigel, nadam se da ništa nisi ni osetila... Bože.

Kroz maglovit šum u mojoj glavi probijalo se zvono njenog telefona, mogao sam samo oči da pomeram i dotuklo me kad sam na ekranu telefona koji je stajao ispod naših ruku ugledao Adamovo ime. Tako sam želeo da mu se javim i ništa ne kažem, samo da mi da da čujem poslednji put glas moje Ezel, ništa više.

Svom silinom pokušam makar da se maknem. Nisam odustao, sve dok jedino kažiprst nije slabašno krenuo da se miče, kako su mi prsti bili isprepleteni sa njenim, njena ruka im je dala težinu i uspreo sam da se javim. Opet uz njenu pomoć. Kao da je htela to.

"Rigel? Rigel gde ste?" bio je zabrinut, uplakan, čuo sam po glasu. Kao da je opet onaj mali dečak kom treba malo reči utehe da ga sve prođe.

"Ezel..." izgovorim jedva iako sam se svim silama trudio da mu kažem sve što mislim.

"Mahire?" glas mu zadrhti, a ja opet, besan na sebe što sam nemoćan glasnije ponovim njeno ime. Nekoliko trenutaka je vladala je pusta tišina, sve dok se tiho nije prolomio njen glasić.

"Tajo! Kad ćeš doći po mene!? Mnogo mi nedostaje da spavamo svi zajedno..." stegnem usne kad mi se otme bespomoćan jecaj sa njih te opet jedva sastavom željenu rečenicu dok u sebi već osećam da je to zaista kraj.

"Volimo te... Do neba... Maleno naše...."

"Je l mama sa tobom? Zašto je ne čujem?" pogledam kratko ponovo u Rigel i jedva klimnem glavom kao da me ona vidi: "Spava.. umorila se... Budi dobra Ezel...."

"Volim i ja vas, nedostaje te mi svaki dan. Ljubi mamu za mene..."

"Hoću"

"Tata kad ćete doći?"

"Uskoro"

"Požurite! Porašću dok se ne vratite..." zakikotala se, a ja sam uz osmeh sklopio oči.

Maleno moje, znam da si jaka da se izboriš i bez nas, iako ćemo mi uvek biti tu negde. Snažan si borac na nju, emotivac i pravednik na mene, znam da možeš sve, ceo svet je tvoj to ti tata obećava. Samo budi pametna...

Hteo sam da joj pričam, ali nisam mogao, Bog mi nije dao, samo sam je slušao kako se smejulji i šalje nam poljupce.

Volim je svim srcem.

"Svet je tvoj maleno... Tata ti to obećava..." telefon se na tren ugasi baš onda kad je zaustila nešto da kaže, a nisam ni ja mnogo potrajao dok me nije progutao potpuni mrak.

"Ni sanjao nisam, da ćemo se sresti, pod svetlima ovog bezimenog grada", a sad toneš u večni san, ja sam kriv, valjda nas je neko gore i spojio da bi smo jedno drugom bili i činili velike greške koje su nas razdvajale. Voleo bih opet negde nekad da te sretnem i sa tobom nastavim tamo gde sam stao sada.

Poslednji zalazak sunca.... to je za mene bio tvoj poslednji otkucaj srca.

S ljubavlju Mahir.

~Kraj~