Azurne Noći II: Poslednji zalazak

10.deo

~Mahir pov~

Lagano mi se otvaraju oči, kao da nad njima nemam nikakvu kontrolu već moje telo sve radi samo. Čujem u pozadini telefon koji tiho zvoni, jutro je, da, ali prilično sam siguran da je nedelja i da ne idem na posao pa znam da ovo ne može biti alarm. Ustajem lagano da nikoga ne probudim i vidim da je na ekranu nepoznat broj. Javljam se, nekako mamuran.

Na jedno uho čujem, ali ne dolazi do mozga, a na drugo baš ništa ne čujem. Dlanom druge šake pokušavam da ga trljanjem i stvaranjem pritiska otpušim ali to se ne dešava, čujem samo zujanje i otkucaje svog srca. Odustanem.

Mrzovoljno izgovorim: "Da?" glas sa druge strane se ne čuje. Odmaknem telefon od uha da proverim. Da li sam se uopšte javio- jesam.

"Halo? Ko je to?" izgovorim tiho i već krenem ka vratima kupatila jer čujem kako se Ezel nešto meškolji po krevetu, pa se uplašim da ako je probudim neće hteti opet da zaspi, a rano je da ustane.

Zaškrinem vrata i opet strogo upitam kad začujem samo disanje, veoma plitko: "Slušaj, pet ujutro je, ako ne kažeš šta hoćeš i ko si, ja prekidam i vraćam se da spavam!"

"Dugokosa brinetica, raščupana i golišava u krevetu, to znam, to ti je devojčica, a ko je malena do nje?" na tren se razbudim i namrštim se.

"Ko je to?" ponovim strogim tonom dok otvaram vrata kupatila i krećem krupnim koracima ka prozoru na kom su zavese i roletne širom otvorene.

"Ezel? Kako čudnovato ime, lepo, a tradicionalno... Ezel, ime turskog porekla... Značenje- početak. A Rigel-..."

"Ko god da si..." kao zmija otrovnica zasikćem u slušalicu telefona osmatrajući dvorište i plažu. Kad konačno ugledam čoveka u crnom kako stoji negde u daljini i gleda u mom pravcu, smrknem se još više.

"...preklaću te kao životinju, ako samo prstom makneš u pravcu mojih curica, svaki prst ću na pola da ti presečem i nateram te da ih pojedeš..."

"Polako. Dogovor? Ti meni lepo predaš svoju firmicu, ja to odnesem svom šefu, on preuzme tvoj posao, a tvoja porodica srećna na okupu?"

"I šefu reci, dobro ću naoštriti nož kojim ću tebe prvog ubiti pa onda i njega da ima za obojicu. Samo. Još. Jednom. Prođi ulicom u gradu kojim gaze njih dve na ovoj planeti i seme ću ti zatreti..."

"Dobro. Kako želiš. Onda ću početi ovim redosledom- ženica, mala Ezel, bata, mama i tata... Znaš već kako to ide."

"Umukni"

"Cimni kad malo bolje razmisliš. Imaš 24 sata, onda ću baciti karticu, a ti pravo da promeniš sudbinu svoje porodice..." poziv se prekine, a čovek sa plaže okrene leđa i krene nazad uz plažu ka gradu. Uzalud sam pokušavao da vidim ko je, bio je daleko.

Pozovem odmah Mirsada čim se javi besno zarlaučem "Ej šefe otkud-..."

"Četiri najbolja čoveka, odmah uz plažu ka gradu da pošalješ, sve što uhvate želim u podrumu"

"Odmah" prekine te odmah začujem kako se gužva pravi. Vidim ono što sam tražio kako napušta dvorište na zadnji ulaz i spušta se stepeništem ka plaži.

Iako sam pribran, ne krijem, prebledeo sam od straha, sav drhtim. Po prvi put, uplašio sam se kao nikad. Pogledao sam ka krevetu i ugledao Ezel kako visoko podignute glave na jastuku bulji mamurno u mene.

"Tajo na koga si bio ljut?" upita šuškavo nakon što izvadi cuclu iz svojih malenih ustašca.

"Šta si čula?"

"Kako grdiš i ljutiš se..."

"Ništa strašno bubice, malo sam bio ljut sad više nisam. Mogu da te zamolim da ovo bude naša mala tajna?" klimne glavom te kad se vratim u krevet do nje smesti cuclu nazad u usta i promeškolji se, primaknem se bliže meni i sa jastuka u sredini kreveta na kom je spavala, premesti glavu na moje rame. Zagrlim je jednom rukom dok drugu spuštam na Rigelina leđa, i ona se meškolji i prevrće u snu. Približim joj se i nekako spokojnije odmahnem jer znam da su uz mene i da im sve to vreme kad sam ja tu niko ništa ne može reći, a kamoli učiniti.

Nastaviće se...