Azurne Noći II: Poslednji zalazak

17.deo

Usporila sam hod kad se predamnom našla potpuno spaljena kuća iz koje sam sinoć izašla.

"Bože..." otme mi se tiho sa usana, pokušam da se pomaknem još koji korak, ali noge mi se ukoče.

"Majku mu" Mirsad protrči pored mene i krene da razgrće nogama i rukama ono što je u pepelu ostalo od kuće.

"Rigel pozovi ga možda je..." započne dok moje ruke već odavno nesvesno to čine. Primaknem telefon svom uhu te se u sebi pomolimo Bogu da mi se javi.

"Izabrani korisnik trenutno nije dostupan ili je isključio telefon privremeno, molimo Vas, nazovite kasnije"

"Mahire..." šapne kroz suze brišući ih nervozno. Pozovem ga ponovo i ponovo i tako mali milion puta, ali poruka na kraju uvek bi bila ista.

"Rigel..." u vis mi podigne telefon smrskan i izlupan. Odmah ga zgrabim:

"Gde je bio?" ako je bio van temelja kuće živ je, ako ga je našao ispod pepela i izgorelog drveta...

"Na stepeništu..." odahnem lagano brišući suze. Moje telo idalje drhti...

~Adam pov~

"Stigli smo..." otvorim vrata i izvučem je iz sklupčanog tesnog sedišta. Uzmem je u naručje i krenem ka Nejrinoj kući.

"Gladna sam"

"Znam. Ne brini, tetka je sigurno napravila svašta nešto preukusno..." klimnula je glavom, ušao sam u kuću i okačio njen ranac odmah na hodniku. Izuo sam se i povikao "Nejra?! Dženane!" on kao furija izleti iz kupatila samo ogrnut peškirom.

"Hej, stigao si brzo! Nisam se nadao..." prekrijem šakom Ezel oči i zgađeno ga odmerim "Obuci se" prosikćem dok unosimo Ezel u dnevni. Vratio se u kupatilo i ponovo izašao iz njega u trenerkama i bade mantilu.

"Izvini. Nejra je gore. Nije mogla da spava sinoć pa je sad malo prilegla. Jedva se smirila..."

"Dobro, ne budi je. Nek se odmori. Ovo je Ezel.." pokažem rukom na nju koja već zainteresovano sa kreveta bulji u njega i gricka svoje prste. Izvadim joj ruku iz usta i obrišem je o svoje pantalone pre nego što se njome pozdravi sa Dženanom.

"Zdravo Ezel, ja sam Dženan, tvoj-..."

"Videćemo" prekinem ga pre nego što izusti to "teča" jer tek ću ga propustiti kroz šake kad se celo ovo sranje bude završilo. Ne dam svoju sestricu tek tako nekom balavcu...

"Raskomotite se, kao kod svoje kuće..."

"Pa naravno da sam u svojoj kući, ipak je ovo kuća moje sestre. Moje je njeno, a njeno je moje..." objasnim kratkim i besnim pokretom ruke. Skinem jaknicu koja je bila na Ezel, a onda i svoj kaput, odložio sam to i vratio se u dnevni.

"Hajde da jedemo...." ponovo je uzmem u ruke i krenem ka kuhinji ali zastanem i pre toga odmerim njega "Obuci odeću..."  prevrnem očima na njega i produži svojim putem.

"Šta ti jedeš maleno? Šta da ti dam...." više onako za sebe izgovorim to sve jer ni sam ne znam. A onda se setim Rigelinog spiska koji sam prebacio u ranac da mi bude na dohvat ruke.

Listao sam sve do hrane koju jede i voli i toga šta smem, a šta ne smem da joj dajem.

"Opa, ja nisam neki kuvar, ali vidim da voliš povrće svih vrsta?"

"Brokili" izgovori kezeći se, a ja zagađeno skupim obrve "Ništa ti nije na mene..." odmahnem glavom i na tren se stresem.

"Brokili, brokili gde da ga nađemo..." sa njom u rukama krenem da rovarim po kuhinji, otvorim širom frižider i iz njega izvučem voćni jogurt, jaja, brokoli i neko meso spakovano fino.

"Voliš nar?" klimne glavom iako sam siguran da nema pojma šta je, no ja ipak izvadim i to iz fiokice u šrižideru.

"Sedi mirno, molim te i nemoj da padneš..." izgovorim kad je smestim na kuhinjsku ploču pored sudopere u koju ubacim brokoli i nar. Sve ostalo stavim sa strane. Zasučem dobro rukave rolke i krenem da perem i čistim prvo brokoli ne bih li ga skuvao nekako iako još nisam shvatio kako.

"Da li si ti zaista ti ili je nešto ušlo u tebe" iza sebe čujem Nejru i njen pospani glas. Za čas je došla do mene. Ezel je odmah radosno krenula da maše rukama visoko u vazduhu na šta se ona nasmejala i izljubila je.

"Molim te ostavi sve što ti je u rukama" sa nekim osuđujućim izrazom lica me pogleda i odmeri celog. Lice joj je bilo natečeno iako se trudila da to prikrije, plakala je. Nejra je od nas troje uvek nekako, valjda zato što je žena, uvek bila najnežnija, najlakše ju je bilo rasplakati, ali najmanje je to pokazivala pred nama.

"Snalazimo se dobro i bez tebe" našalim se, prvo mi udari ćušku pa i sam dobijem poljubac u obraz.

"Kako ste putovali?" tužna je, osećam joj kroz taj promukli ton u glasu,

"Brzo, stric je vozio ovako..." krene da se naginje naglo iz leve u desnu stranu i obrnuto, demonstrirajući, a ja se odmah nasmejem.

"Adame! Malo dete je sa tobom, to je opasno uz one krivine kad si sam, a tek kad je ona sa tobom! Šta da se nešto desilo?!" odmah krene histerija.

"Hej, svidelo joj se. Čak me nagovarala da vozim i brže. Kaže striko, za drugi rođendan dobijaš formulivu..." okrenem se ka Ezel i bebećim glasom joj uputim rečenicu dok se ona smejulji i širom raširenih očiju klima a glavom u znak odobravanja.

"Ljubičastu!" podigne prstić u vis i pogleda me molećljivo i zapovedno u isti mah.

"Nego šta!" nasmejem o se dok Nejra prekorno gleda u mene kao da sam šugav.

"Dženane!" proderem se gledajući Nejru u oči. Spustim brokoli i obrišem ruke, čim ugledam njega pokažem prstom na Ezel i kažem mu da je odvede i pokaže joj sobicu koju je tetka spremila samo za nju.

Kad zamaknu iza ugla započnem prvi pre nego što mi išta loše kaže:

"Nisam hteo, morao sam. Imali smo goste...."

"Kako?" na tren prebledi.

"Ne znam. Samo se na delu puta uključio crni džip i odmah mi je bio sumnjiv. Od samog početka su znali da ćemo se razdvojiti. Umakao sam im, ali mislim da ni ovde nije bezbedno. Zvao sam jednog druga, organizovanu nam let za Beograd prvom prilikom...."

"Ali Mahir... i gde je Rigel? Zar nije bio dogovor-..."

"Jeste." prekinem je "Vratila se, rekla je da ima rešenje..." slegao sam ramenima nervirajući se zbog svega. Trudim se da ostanem sabran, ali previše je života dragih u mojim rukama ostavio. Sam sam. Nemam ni na koga da se oslonim... Ni sam ne znam šta je pametno, znam da ne mogu večno da bežim...

Nastaviće se....