Azurne Noći II: Poslednji zalazak

12.deo

Čim ugledam Mahirovo nežno lice, odmah ustanem i potrčim ka njemu sklanjajući pištolj tako da "gleda" u pod.

"Jeste li okej?" uznemiren, vidno, zgrabi moje lice rukama i nežno krene da nas zagleda obe. Spusti pogled ka Ezel i uz tih šapat joj kaže da je sada sve okej i da ne treba da se brine jer je on tu da nas zaštiti obe.

"Je l ti sad jasno zašto moraš da odeš? I to odmah..." rekao je nekako besan, iznerviran, sumoran i krenuo sklanjajući pištolj. Zaustavim ga i zagledam se u njegove oči, samo tako reći će mi istinu.

"To su ti ljudi?"

"Ne znam, ne znam Rigel. Neko iz posla, može da bude bilo ko, ne znam..." gubio je razum dok je lagano počinjao da histeriše i ludi, iako od toga sada nema ništa.

"Mahire... Alena i Nermin..." pokušam da izgovorim, ali reči ne htedoše da napuste moja usta. Skrenuo je pogled ka vratima terase i lagano krenuo ka njoj. Stajao je tako nad njom neko vreme, a onda kleknuo pored i sklonio kosu sa njenog lica.

"Ja sam kriv, mama. Užasan sam sin.." govorio je dok je drhtavo rukom mazio njeno lice. Adam mi je prišao i umorno se sageo ka Ezel, poljubio je njenu malu glavu koja se nije dizala sa mojih grudi i prošaputao joj nešto na uho. Odmah je podigla pogled ka njemu i pružila ruke. Uzeo ju je i dao mi u slobodnu ruku svoj pištolj. Pogledi nam se sretnu na kratko i u njegovim očima vidim suze koje bolno drži. Na tren spustim ruku na njegovo rame i njome krenem uz njegov vrat sve do brade na kojoj se zaustavim:

"Spakuj osnovno, polazimo uskoro. Žao mi je..." prihvati to nekako te ode sa Ezel na sprat. Prođemo Mahiru i lagano kleknem do njega.

"Molim te saberi se, molim te nemoj sad da mi odeš...." govorila sam tiho dok su se njegove usne nemo pomerale i govorile to kako je kriv, kako je mogao da nas spasi sve samo da je dao glupu firmu, ovo je upozorenje, a on je dozvolio da mu ti ljudi priđu tako blizu... Svašta još nešto...

"Molim te, ustani, hajde" pridignem ga.

"Sve ću ih pobiti... Sve do jednog..." sa mržnjom u glasu kakvu nikada od njega nisam čula, prošao je pored mene i krenuo da traži nešto po kući. Milion papira podelio je ravnomerno u tri fascikle. Jednu je dao meni, jednu je uzeo i sam, a drugu je pružio Zijadu.

"U tvojoj je imovinski deo, u mojoj poslovanja, u njegovoj pravni papiri vezani za objekte. Ove tri fascikle, ne smeju da se spoje. Ako se meni nešto desi, moja je najmanje bitna, hoću da svako čuva svoju kao oči u glavi..." klimne glavom dok on spušta svoju na sto u trpezariji i ponovo zaranja glavom u ormarić u kom je naizgled svašta nešto nebitno.

"Ovo..." uzmem još jednu fascikli na kojoj velikim slovima piše "INDUSTRIJA" taman što krenem da je otvorim, on mi pruži još jednu "BALKANSKA MREŽA" zbunjeno gledam u fasciklu. Kakav Balkan i kakve on veze ima sa bilo čim na njemu.

"Ponesi to sa sobom. Rigel-..."

"Kako misliš da ponesem sa sobom? Zar ti i ja ne idemo zajedno?"

"Ne. Vi idete kod Nejre, skoro sam kupio kuću, prenela je svoj deo firme meni i zauzvrat tražila da se odseli. Pošto je kuća nova, neko vreme niko neće znati da je uopšte ima, jer papiri nisu na mene već na njenog verenika Dženana..."

"Mahire ja..."

"Ni tamo niste bezbedne dugo, ali za dalje će se pobrinuti Adam..."

"Molim?" zbunjeno skupim obrve...

Nastaviće se....