Broken.

Really?!

Dva sata su prosla, a poslije onog zvona vise se nista nije culo. Sjedim i pitam se zasto bi uopce netko poput Maria, mocan, zgodan, lijep, htio izaci sa obicnom gradskom curom? Zasto me uopce zvao? Mozda je bila u pitanju neka obicna opklada? Bila ja sam jako ljuta i zbunjena, pekla me savijest jer Marti nista nisam rekla. Osjecala sam neki teret, jako tezak teret.. Odjednom mi je zazvonio telefon, bio je Mario, samo sam prekinula jer nisam htjela ispasti glupa po drugi put i nasjesti na njegove lazi. Cak ga i ne poznajem kako treba, a vec sam se razocarala u sve vezano za njega, nije to bilo ljubavno razocarenje, nego nekakvo, ne objasnjivo. Zaspala sam pokusavajuci ne razmisljati o nicemu, ne uspjesno.

Nakon ne prospavane noci, nisam htjela napustiti krevet, ljuta, razocarana, nikakva, bez volje za zivotom, nisam htjela nikome pokvariti dan, ali ustati se mora. Marta je otisla u Svicarsku kod svojih roditelja, dok sam ja odlucila jos par dana provesti sama u velikom gradu. 48 propustenih poziva, pa zar on zaista misli da cu se javiti? Odjednom zvono, otvorila sam vrata i ugledala njega, Maria. Pokusala sam jednostavno ih, no njegova noga me u tome sprijecila. Da sam "spiunku" u vrata ugradila kao sto mi je Marta rekla, sad nebih imala problem, ali tvrdoglavost, moja najveca mana, je opet ucinila svoje. Odlucila sam se za rijeci, ipak moje najbolje oruzje.

"Znas sto, ja nisam glupa, necu nasjesti dva puta na istu pricu, ja sam za tebe nitko, po svemu, zastk bi izlazio s obicno djevojkom koja uopce nije iz Njemacke, nego iz neke desete drzave, za koju pola Europe uopce ne zna da postoji?"-rijeci su samo ispadale iz mene..