Until I die ► z.m.

//Chapter seventy- Theresa's agents

-NIALL HORAN'S P.O.V.-

„Čovječe, hoćeš li ti meni već reći u čemu je stvar?“ zapitao me Louis s već malim tračkom iznerviranosti u glasu.

„Pričekaj da se još malo udaljimo“, rekao sam mu dok smo hodali dalje od ostatka ''ekipe''. Više to nije ni bila ekipa kakvu sam upoznao. Sad su ju činili Louis, Kate, Hannah i Mike. A ni oni nisu bili ono što su nekad bili. Jasno se vidjelo da ih je sve shrvala Gemmina smrt. Sve osim Hannah, naravno, koja ju je natjerala na ubojstvo. Čak iako Gemmu nisam sam poznavao dugo i mnogo, bilo mi je jasno vidjeti da je to jedna dobra, lijepa i nježna djevojka koja nikome nikad ne bi naudila. Zbog toga je i mene njezina nepravedna sudbina pogodila. Kad bi barem mogao reći svima istinu o Hannah koja je učinila toliko zlih stvari. Zapravo, ne Hannah već onaj demon unutar nje. Oni nisu ni svjesni da Hannah nema već mjesecima.

„Stvarno, Niall, sad smo već šezdeset metara od njih. Nitko nas ne može čuti“, iz mojih misli me prekinuo Louis. Moj plan mora upaliti. Mora. Mikea nisam mogao žicati jer je bio suviše shrvan i uništen i nesretan da bi mogao obaviti zadačić za mene i Amy. Stoga sam računao na jedinog drugog ljudskog dečka kojeg poznajem –Louisa. Stao sam.

„Ok“, rekao sam. Stajali smo na travi pored putića koji je prolazio parkom. Pogledao sam lijevo-desno ne bih li uočio nekog čovjeka pored nas, ali bilo je sasvim u redu, nikoga nije bio skroz blizu nama. Louis je gledao u mene s iščekivanjem.

„Hoćeš li danas?“ Udahnuo sam.

„Gle, trebam uslugu. Zapravo, ne samo ja. I Amy. Trebamo tvoju pomoć“, rekao sam.

„Za što bih vam ja trebao?“ Na licu mu se očitavala zbunjenost.

„Prije svega potrebno je da ne postavljaš pitanja u vezi ovoga što ću te zamoliti. Nemoj pitati 'zašto'. Sve što trebaš znati reći ću ti, a ono što prešutim je nebitno...za tebe.“ Zastao sam i pogleda ga.

„No, reci.“

„Trebam te da večeras, ne znam još u koje doba, budeš u jednom klubu. Ne znam još o kojem se klubu radi. Sve ću ti javiti na vrijeme. Tvoj zadatak bio bi da, kad u klub uđe Amy, joj se počneš upucavati, da ju pozoveš na ples i slično. Nekih pola sata trebali biste plesati, a zatim ju trebaš odvesti u sobu. Ili u klubu, ili nekom hotelu, ako ne bude soba u klubu. U sobi trebate ostati nekih petnaestak minuta. Zatim će Amy otići i time je tvoj zadatak završen“, rekao sam znajući da će njegova pitanja sljedeće sekunde navaliti makar sam mu rekao da me ništa ne ispituje.

„Koji vrag?“ promrmljao je i znao sam da mu ništa nije jasno. „Ne razumijem – zašto bih se trebao njoj upucavati? Ona voli Zayna. Kad smo već kod toga, gdje je, dovraga, on?“ Uhvatio me nespremnog. Stoga sam jednostavno slegnuo ramenima.

„Ne znam gdje je Zayn. Amy mi je rekla da je na nekakvom putovanju. To je nebitno ionako“, rekao sam vraćajući se na prethodnu temu, „I nećeš se zaista upucavati Amy niti ćete nešto raditi tamo u sobi. Poanta je u tome da odglumite sve što sam maloprije naveo.“

„Ali zašto?“

„Nisam li ti rekao da ne postavljaš pitanja?“

„Gle, neću to napraviti. Nema mi smisla i nemam pojma zašto bih to radio, pa onda ni neću“, rekao je. Tračak panike se pojavio u meni.

„Molim te, stari! Znam da se ne znamo puno i dugo i to, ali trebam pomoć i nemam se kome drugome obratiti! Platit ću ti koliko god treba. Stvarno, mogu ti dati bogatstvo. Koliko hoćeš – 1000 funti, 10 000, 100 000?“ Njegove oči su se raširile.

„Je*em ti, Odakle ti tolika lova?“ upitao me.

„Nije tvoja stvar. Bit će tvoja, koliko god želiš, čak i više od ovog što sam rekao. Mogu ti dati novac i unaprijed, nije problem, samo mi učini tu malu uslugicu. Zamisli si to kao neku predstavu. Gluma je super stvar, ne?“ uvjeravao sam ga, a on je samo stajao ispred mene s raširenim očima. Odjednom kao da se prenuo iz transa. Odmahnuo je glavom.