Until I die ► z.m.

//Chapter ninety-three- No one can take my love away

„Umorna sam“, rekla sam čim smo se Zayn i ja navečer toga istoga dana vratili u našu hotelsku sobu.

„Tek je devet“, rekao je Zayn. Slegnula sam ramenima. Nakon ručka smo neko vrijeme bili u hotelu, a zatim smo opet otišli do šoping centra.

„Kupnja iscrpljuje.“ Nasmijao se. Odložila sam vrećicu uza zid. Zaista smo nakupovali hrpu odjeće, ali i ostalih potrepština. Otišla sam obaviti nuždu i oprati ruke. Kad sam se vratila u sobu, Zayn je iz jedne vrećice izvlačio vrećicu čipsa.

„Jesi za?“ upitao me, nasmiješen.

„Još me i pitaš.“ Sjeli smo na krevet i jeli čips. Ustala sam s kreveta i širom otvorila oba prozora sobe, puštajući da svjež, pomalo prohladan zrak ulazi u sobu.

„Bi li ti smetalo da ugasim svjetlo?“ upitala sam ga.

„Samo daj.“ Kad sam stisnula prekidač, soba je uronila u mrak. Vratila sam se na krevet pokraj njega. U mraku i tišini smo sjedili. Sve što se čulo bilo je grickanje čipsa. Tiho sam se nasmiješila u bradu. Bili smo poput nekih klinaca.

„O čemu razmišljaš?“ upitao me. Pogledala sam ga. Svjetlost ulične rasvjete koja je u sobu dospijevala kroz prozor jasno je osvjetlila njegovo lice. Odmahnula sam glavom.

„Ni o čemu posebnom.“ Nije ništa rekao, samo se nasmiješio. Leptirići u mome trbuhu su se probudili. Kao da sam se ponovno zaljubljivala u njega, opet i opet. Čips je uskoro nestao, a vrećica je završila u košu za smeće u kupaonici. Zayn i ja smo još uvijek ostali u mraku. Nismo pričali neko vrijeme, no zaista mi nije smetalo. Nije to bila napeta ili neugodna tišina, bila je to ona dobra, ugodna tišina koja nekad znači više od riječi.

„Amy, sjećaš li se ti onog čudnog lika iz one bolnice?“ upitao me Zayn odjednom. Srce mi je preskočilo otkucaj u iznenađenju..

„Da...“ Nisam očekivala da će Zayn ikad više spominjati Harrya. „Onaj s amnezijom?“ Željela sam se praviti kao da sam u neznanju, baš kao i on.

„Pitaš li se ikad što se dogodilo s njim, tko je on zapravo?“ Znala sam da je Harry moj anđeo čuvar i to je morala ostati moja tajna.

„Nisam previše razmišljala o tome“, slagala sam. Nije mi bilo drago lagati mu, no što je manje znao o Harryu, to bolje.

„Mislim, saznali smo da su Hannah i Jake radili zajedno, ali tko je on? Možda je on imao nešto s njih dvoje.“

„Ne znam. Zašto te zanima uopće?“ Pogledao me.

„Pa zar tebe ne zanima?“ Slegnula sam ramenima, praveći se ravnodušnom.

„Pa, da baš imam neku priliku saznati, bilo bi mi drago, ali opet, mogu i živjeti bez da to znam.“ Zayn je zašutio. Činilo se kao da nešto želi reći, ali ipak to prešućuje. Nekoliko trenutaka tišine bilo mi je dovoljno da se sjetim da mi je Harry rekao da ću izaći iz Vražje Vlade živa. Kad sam mislila da mi je smrt zagarantirana, mislila sam da je pogriješio. No imao je pravo. Sve je u sudbini. Koliko god ja mislila da nešto neće ispasti nekako, ja tu nemam nikakvog utjecaja. Sve je već zapisano. Nešto u tome stilu mi je on rekao. I začudo, ispalo je tako. Živa sam.

„Smijem li te pitati još nešto?“ rekao je Zayn.

„Naravno.“

„U vezi Vražje Vlade je. Je li u redu da te vraćam tamo, makar u mislima?“ Pogledi su nam se sreli. Nasmiješila sam se.

„Reci.“ Kimnuo je glavom.

„Kad si mi ujutro spominjala onu djevojku iz Vražje Vlade...“