NEDODIRLJIV

3. Poglavlje

Jelena

Bilo je deset sati kada sam otvorila kapiju. Zahvaljući gazdi, smena je prekinuta, a Lulita mi je rekla da idem kući.

Veljko je tako naredio, rekla je.

Moja mala kućica u Zemunu i nije na oko bog zna šta, ali je za mene pravo osveženje. Ulično svetlo padalo je direktno u moje dvorište tako da se sve moglo videti kao na televiziji. Veliki sam trud uložila u baštensko cveće koje odaje prelep prizor jednog ekološkog dvorišta. Nežno roze, ljubičaste i crvene ruže krase ona dva prozorčeta i pet žardinjera koje su mogle stati do ograde koja je na samo pet koraka od ulaznih vrata.

Umorna i pomalo iziritirana ovog puta se nisam zaustavila da uživam u tom malecnom raju koji konačno pripada meni. Osobi koja je navikla na drum, uniformu i cipele. Sada kada sam jednu garderobu zamenila drugom, manje zatvorenijom, a više providnom, sav ovaj mali odušak deluje optužavajuće. I to je jedini moj dodir koji je ubačen u sav ovaj prikaz lepote. Sve ostalo su uradili moji prijatelji.  

Izvučem ključeve iz ekstra male torbice i otključam vrata. Sa jednom nogom na vratima, a drugom vani, ne mogu suspregnuti osećaj da ne proverim da li je sve tu. Da li je sigurno i bezbedno. Kada nekoliko godina živiš po tuđim kućama kao dete bez roditelja, svaka hraniteljska porodica nije dozvolila da se odomaćim ili pak dodirnem nešto što je njima drago. Nikada nisam imala ništa svoje. Sada kada imam, nekoliko godina kasnije, deluje nestvarno.

Osobi kao što sam ja ne treba puno. Spavaća i dnevna soba sa kuhinjom, kupatilo, i to je to. Prava mala polu garsonjerica. Moj trenutni dom. Ono što sam se prvo požalila kada sam se uselila, bilo je neimanje klima uređaja. Leta su vrela, a tuš ne može da pomogne da se dovoljno opustim i relaksiram.

Spustim tašnicu na mali drveni stočić u dnevnoj sobi skidajući sve sa sebe na licu mesta. Ne mogu da podnesem ni minut miris dima, cigareta i znoja na sebi. Sa mislima da počistim za sobom, odem pod tuš na brzinu. Petnaest minuta kasnije, sa peškirom na glavi i jednim oko tela, odem do sobe i otvorim oba prozora. Cika i veseli glasovi dopru do mene i sa čežnjom uzdahnem provirujući u komšinsko dvorište. Znam da su juče kupili deci veliki bazen od 28.21 m3 i da su uz radost sa njima odmah instalirali i napunili. Komšinica je sigurno danas dala dozvolu da se mogu kupati. Glasovi se promene i tek shvatim da to nije dečija cika nego njen kikot. Kad se deca kupaju u pola noći? A šta pa ja znam o maloj deci?

Za njom začujem i muški glas. Bravo, komšije! Nije bazen samo za decu. Otkako sam se doselila ovde, mogla sam saznati u supermarketu sve o svakome, a da nisam pomaknula prstom. Tako da moje prve komšije dugo nisu mogle da imaju decu i da su zahvaljući vantelesnoj oplodnji dobili bliznakinje koje sada imaju šest godina. Očigledno je da sada pokušavaju da naprave treće. Možda im Bog i pomogne ovog puta.

Pomisao na bazen, učini da se upitam kada sam poslednji put otišla na odmor. Pravi odmor, a ne odmor gde ostajem kod kuće i ignorišem svoje prijatelje. Već odmor koji ne zahteva od tebe da koristiš svoju maštu kad pričaš o tome, već da iz srca oslikavaš stvarne radnje. Vratim film unazad i shvatim da je to bilo pre dvadeset sedam godina. Kao dete sam prvi put bila na pravom odmoru sa mamom. Pomisao na umilno lice i topao pogled me razneži. Nešto što samo ona može da učini iako danas nije sa mnom. Ona bi zapravo volela ovu kućicu. Prvo bi popila čašu vode i kocku šećera pri pogledu na njen enterijer pa bi se bacila da je sama okiti svojim ukusom. Iako su moji prijatelji dali odušak ovoj kućici da je nazivam domom, znam da bi to tek bio kada bi ona to učinila. Još uvek mogu da osetim u vazduhu miris prženih krofni prelivenih medom i čokoladnim mrvicama. Još uvek mogu da zamislim kakav je ukus reform torte koju sam tražila da napravi za moj šesti rođendan. Sećam se čaja od sveže sušene trešnje i pečenih kolačića koje je pekla kada sam bila prehlađena. Govorila je da su to dani za ljubav. A ljubav je bila ona.