NEDODIRLJIV

7. Poglavlje

Jelena

Sedela sam na njegovom krevetu i pušila se kao nikada do sada. Osećala sam takav žar u svom telu koji je pretio da preskoči taj pragmatičan deo i sve što se nalazi preda mnom. Nisam mogla sebi da objasnim kako se trebam osećati jer me je taj čovek dovodio do granice koja bi slomila masku i pokazala svoje pravo lice. Po pedeset osmi put se pitam zašto?

Ostavio me je da čekam. Ponovo.

Samu među zidinama koje nisam poznavala.

Ostavio me je zarobljenu kada me je doveo na korak do mučenja. Zapalio je žeđ u meni kao da po prvi put muškarac dira moje nevino telo. Telo koje se budilo kada je njegov dah leteo po mojoj koži. Usne vrludale nekuda iznad mene sa naredbom na samom vrhu raspora na koži. Tražio je i tražio sa željom da kažem te čarobne reči, ali nisam posustala. Nisam poklekla nad njima jer nikada nisam želela da budem nečija marioneta pa da se sa njom poigra kada poželi.

Nisam vatra koju će da potpali.

Niti slabiji pol koji će se bojati njegove ruke.

Ruke koje sam videla kako izgledaju kada ne miluju. Prsti koji su bili protkani krvlju dok su nešto kopali po mom licu. Želela sam znati šta tačno.

Šta je predvideo?

Šta je to otkrio?

Šta je u meni video?

Šta?

Znala sam da ovo neće proći tako lako. Niti jednostavno.

Kod svih operacija koje su mi dodeljene bilo je prepreka, ali nijedna kao ova sada.

Dve karte su bile uprte ka meni, ali nisam nijednu okrenula. Zašto? Možda zbog straha? Možda zbog tajni koje su sakrivene iza svih tih mostova koje je postavio.

Nijedan nisam prošla, a tako jako želim.

Želim svaki da pretresem da bi ih na kraju srušila. Jer na kraju svega moja želja neće biti samo to. Biće smrt. Jer ja neću svoju osvetu završiti pravdom. Završiću je svojom rukom.

Kuda je otišao pitala sam samu sebe po ko zna koji put dok je vreme polako teklo. Dok sam ja bila puna energije i akcije, morala sam ostati pribrana i slepa. Morala sam glumiti.

Samo što to nije suzbilo moju zainteresovanost. Prvo što sam uradila kada sam se pribrala bilo je to da pregledam celu njegovu sobu. Sa tim što sam krenula od njegovog ogromnog ormara tražeći nešto što mogu navući na sebe i ako sam sebe proklinjala. Bilo mi je muka u želucu što moram koristi nešto njegovo, a pogotovu njegov odevan predmet. Nešto što nisam želela da omirišem, a jesam, kada sam navlačila na sebe. Jedna košulja koja košta pola moje plate, a da ne govorim kako su bokserice mekane. Čitav ormar bio je protkan modernom i luksuznom garderobom koja nije na sebi imala fleke od piva i masnih grickalica. Prezrela sam što su na meni, ali nisam navikla na golotinju pa čak ni posle godinu dana vrckanja oko šipke sa malenim kostimom. Ja sam za one koji ne znaju moderna verzija Sandre Bulok iz filma "Miss tajni agent". Striktna u garderobi i nespretna u krpicama. Trebalo mi je čitavih dva meseca da se naviknem da mi telo bude vidljivo drugima. Dok sam se tuširala, trljala sam te prljave poglede sa sebe želeći da ih laserski skinem. Ništa nije pomoglo, a verujem da tek sada neće kada se izvučem iz ovoga.

Obučena i nadrkana butala sam sve što se moglo dohvatiti pazeći da ne primeti da je pomerano. Čovek je živeo u luksuzu, a kao da nije živeo. Nije bilo ničega. Na kraju sam odustala.

Gledajući da pretražim i ostale prostorije kada mi bude dovoljno verovao da mi dopusti da razgledam. Prvi sprat najverovatnije. Tu mi nešto smrdi na sakriveno.