NEDODIRLJIV

13. Poglavlje

Jelena

“Šampanjac?”, zapita glas iza mene dok ispraćam pogledom Veljkovu siluetu koja nestaje hodnikom zajedno sa Bockom.

Ma koliko sam van ovog zadatka, moram priznati da je njegova muskulatura tela zaista nešto inspirativno za svaku ženu. On je pre svega opasan muškarac, što je oduvek bio, ali ispod toga je bezobrazan san svake devojke. 

Imao je prave muževne ruke koje su krasile vene sa ožiljcima koji su još više isticali njegovu moć. Sve ono što je krio nalazilo se u dlanovima ličnosti čije priča počiva u njima.

Onaj slabiji deo mene se zalepio za telo koje je nosilo skupoceno odelo. Ipak to nije bilo ono što ga je ispoljavalo u prostoriji. 

Iako je njegova ličnost šarmantna i način na koji se kreće kroz svet je tako samopouzdan i bez napora, od početka sam se osećala preplavljeno tim čovekom. Zastrašuje, onda kada ti bulji u oči, tako smelo, nepristojno, potpuno bez brige. 

I kada je bio mlađi, iza sebe je ostavljao potpis koji nijedan muškarac nije mogao prekopirati. Sa njim se ni tada nije moglo zajebavati a kamoli sada. Sada iza sebe ostavlja znakove upozorenja i tišinu. Nekada je nosio taj mladalački blunt ali na tom mestu sada je zver.

Zver sa đžentlemenskim rukavicama.

A ona druga strana Veljka? Kao da me želi na način koji ne mogu da shvatim. Seksualno, da. Možda. Znam kako se oseća njegov pogled kada se njegove oči predugo zadrže na mojim grudima, nogama, usnama. I znam da sada previše razmišljam o tome dok ga više i ne vidim, ali kao da on želi još nešto od mene. Kao da u meni kopa neku duboku rupu koju želi nešto da sakrije. Progutam taj osećaj i fokusiram sebe na zadatak.

“Šampanjac?”, ponovi glas iza mene. Okrenem se gde me sačekaju zelene oči visokog i zgodnog konobara. Glatko obrijenog lica koje krasi tamno smeđa kosa. Nasmeši mi se što mu istakne smejalice na obrazima, iako mu oči izgledaju dosta ozbiljnije od osmeha. Pokaže slobodnom rukom na plato na kome se nalaze čaše sa sveže sipanim šampanjcem. 

“Hvala“, rekoh uzimajući čašu. Ispijem  gutljaj i napravim facu jer nikada nisam bila ljubitelj ove vrste pića. Viski? Može. Vino? Može. Šampanjac? Samo kad moram.

Osetim da me ovaj konobar još uvek gleda, pa mu uzvratih:“ Treba li Vam nešto?“

„Da“, reče odmah. „Ja ću Vam čuvati leđa.“

„Molim?“, upitam ledeno na šta mi pokaže kradomice prstom na njegovu mašnu. Okrene je malo i unutar nje ugledan minijaturnu verziju mikrofona. 

Vratim pogled na njegove tamne i oštre oči shvatajući ko je on zapravo. Klimne kratko glavom gledajući okolo nas pa opet na mene pogledom mi govoreći da ga ne otkrijem. 

Ne znam da li me cela ova večer nervozi ili činjenica da su uspeli da proguraju još jednog iz tima. Imam neki treći osećaj koji nikako ne može da slegne. Jedino na koga sam mogla stvarno da se oslonim su trojica ludaka ali oni ne bi smeli ni da prigvire ovde. Zato su poslali ovog ne maskiranog. Takvi se svuda uklope.

Nabacim na lice neutralni izraz klimajući mu kratko glavom i ispijem do kraja šampanjac. Ponudi me ponovo radeći svoj posao ali odbijem. Nije mi potreban nikakav alkohol za ovo. 

Pored nas prođe nekoliko Veljkovih saradnika, čineći da mi se stomak okrene. Ne zbog straha nego zbog saznanja ko su. Šta čine. Gde ovaj svet ide zbog njih.

Zbog takvih sam i prihvatila ovaj posao. Da se borim protiv krljušti koji čini ovaj narod. Veljko mi je rekao da se ponašam kao gazdarica ove večeri. Kao pratnja kojoj će svi zavideti. Pa hajde da iskoristimo to.