NEDODIRLJIV

8. Poglavlje

Veljko

Došao sam kući spreman za tuš i krevet. Vreme koje sam proveo sa konjima, bilo je terapeutski ali umarajuće. Nisam ih dodirivao niti jahao. Gledao sam ih iz daljine kako uživaju u trčkaranju srećni i slobodni. Prekinulo me je bolno grlo od pića koje sam popio ali nisam bio dovoljno popio. Osećao sam se treznije nego ikada.

Ipak i među konjima, često bi mi na pamet pala crvena kosa.

Jelena.

Pitao sam se da li me čeka ili pravi probleme ali svaki put kada bih pogledao u telefon, Bocko bi me porukom obavestio kao da mi čita misli. Njen pokušaj štrajka glađu mi je bio simpatičan, ali sam bio zadovoljan kada sam čuo da je sve u redu. Znao sam da je želela da proveri kako ću reagovati. Ponašala se kao da je niko, iako nije svesna da svojim stavom prikazuje sebe sa krunom na glavi. Za nju sam bio samo još jedan mafijaš kome se digao. Sve što je do sada radila bio je posao, a sada kada je u mojoj kući, želeo sam sasvim nešto drugo.

Zašto sam bio pomračen njom?

Zašto su me misli ka njoj navodile?

Nemam pojma. Imati je tu kao moju ličnu igračku nije bilo nešto što preferiram. Ali misao da je imam u svome krevetu, posle toliko godina bez žene, bilo je kao kec na desetku. A i imati je, zahtevalo je neka osnovna pravila koja ona još uvek ne poznaje. Nisam želeo da menjam svoja pravila za bilo koga, ali sam ih već menjao za nju. Ako je želela da dobije svoju kuću nazad sa svim što sam obećao, morala je biti poslušna maca. Ako pak želi da me nadmudri, neću se plašiti da sve zaboravim i završim sa njome na drugi način.

Nisam dva puta razmišljao kada je izdaja u pitanju. Bio to jači ili slabiji pol. Izdaja je izdaja a imamo samo jedan život. Ako bi me neko pokušao sjebati, lovio sam ih i ubio. A to važi i za ono što želim. U ovom slučaju, Jelenu.

Od kada sam je prvi put ugledao, nešto je u meni reklo da je moram imati. Zašto onda nisam nešto uradio? Zato jer sam čovek koji ne siluje i ne uzima žene na silu. Zato se nadam da će večeras biti bolje volje. Stvarno se nadam.

Pronašao sam Bocka pred vratima. Znam da me je video da sam stigao. Stajao je mirno, sa prekrštenim rukama. Znam da mu nije po volji čuvati devojke ali to mu ne bi bio prvi put. Imao je dovoljno iskustva sa Vikicom. One male sede u kosi to dokazuju.

Kada smo bili mlađi on je uvek bio hladnokrvne glave ali znam da ima meko mesto u sebi kada je ona u pitanju. Sve što je radio, radio je iz poštovanja prema meni, ali verujem da Crvena nije baš lako društvo. Klimnuo sam mu glavom da pođe za mnom.

Dolazeći do stepenica, prvi put sam progovorio. "Stanje?"

"Redovno. Gospođica je u vašoj sobi, šefe. Soba je spremna. Naši ljudi su bili vredni i u vašu čast, odradili posao ekspeditivno."

"Lepo", rekoh pre nego što nastavih uza stepenice. Dolazeći do vrata sobe, nešto u meni je opominjalo na oprez. Rukom krenuh ka kvaki, ali mi nešto nije dalo da uđem odmah. Umesto toga otvorio sam susedna vrata.

Soba je bila spremna. Visoka šipka bila je u centru sobe. Iza nje su postavljena ogledala od poda do plafona. Sa desne strane bile su strunjače i naprave za istezanje, a sa leve postavljena crna sofa. Mogao sam da zamislim kako će izgledati sutra dok se bude obavijala oko šipke.

Kurac mi se trznu u boksericama i požuda koju celog dana ubijam, ponovo zabukti. Namestim se bolje u boksericama kako Bocko ne bi pomislio svašta. Zna on dobro da podjebava kada su žene i plava muda umešani.

"Dobro urađen posao."

"Momci su bili brzi."

"Dobro su plaćeni da bi takvi i bili."