NEDODIRLJIV

6. Poglavlje

Veljko

Prošla su dva sata od kako sam došao u klub. Sam, pod utiskom da me Crvena jebe u zdrav mozak svojim telom, jurio sam ulicama grada kao da mi gori za petama. Nije želela da pristane tek tako. Bio sam na ivici da je savijem preko kreveta i nabijem svoju palicu u njenu mršavu zadnjicu. Da, mršavu. To već dva sata sebi govorim dok gledam u dve striptizete kako karaju jedna drugu. Ne želim priznati da ono telo nije vretenasto, a ona guzica poput rujne jabuke koja čeka na moje otiske i ruke. Niti da kažem da ima grudi koje prelivaju moje šake, a ja sam krupan čovek pa samim time imam i velike ruke i šape nalik medvedu. Sa pogledom na Terezu i Bejbilin (jebem li ga kakve sve nadimke imaju ove sriptizete) koje jedna drugu ližu, pokušavam da tim pogledom obrišem onu sliku koja se memorisala u glavi. Uzak struk, koža boje porculana, strogo depilirana, vitka, sa mišićnim tonusom osobe koja održava svoju liniju. Ta slika trepti u mojim mislima zajedno sa saznanjem kako je mekana i topla. Savitljiva i naelektrisana. Znao sam da sam je poželeo onog trenutka u onoj glupavoj pocepanoj suknji, ali sada kada sam znao kako izgleda, želeo sam tu ženu bez ičega.

Poneo sam se poput žednog čoveka koji prvi put dobija šoljicu vode. Pet godina su od mene napravile paćenika, ali su one drske reči bile poput šamara da je pustim i okrenem se. Nijedna žena mi se nije obratila takvim tonom. Mogao sam čuti izazov i pretnju. Obećanje i dozu istine. Zato jer je bila u pravu. Ja nisam poznavao Crvenu. I zbog toga nisam želeo da ulazim duboko u to stanje. Ona mi je potrebna da izbacim sav teret u glavi koji se potiskivao pet godina. Potrebna mi je da izbacim Anju iz srca i misli, ali ne i da zauzme njeno mesto.

Crvena je žena kao i svaka druga, spremna da manipuliše i dobije sve što poželi. Samo što ona ne želi ništa od mene. A to je ono što me ljuti. Što mi diže živac i stvara bes u kostima. Nije svesna da je mogu spasiti svega. Dati joj nov život. Ona nije cura koja zaslužuje da se vuče po klubovima kao što je moj. Zaslužuje da živi lepim životom. Ali moja dobra volja košta. Nema igranja. Nema guranja.

Sviđa mi se njena vatra, ali mi ne miriše lepo ta nota u njenim očima. Kao da krije nešto iza svojih reči. Kada bi rekla mnogo više. A to nešto želim da znam. Želim da sklonim sve te zidove pre nego što se naše druženje završi. Pre nego što se bilo šta zakomplikuje.

Ispijem gutljaj pića gledajući ove dve kako uzdišu i drhte dok ih vrhunac hvata. Moj stomak se prevrne kao da mu se ne dopada. Nije ni čudo. Više mi ništa ne odgovara. Vrata se otvore. Kroz njih uđe jedan od mojih ljudi noseći mi torbu koju sam tražio. Moji ljudi ne obraćaju pažnju na ono što se dešava u okviru moje prostorije. Znaju da nemaju šta videti. Bocko ih je dobro istrenirao. Spusti torbu pa izađe.

Srce mi već dva sata ubrzano lupa kao da ne želi da se smiri. Uvek sam mu verovao i znao da kada se tako nešto desi, neće biti dobro. Naslonim glavu unazad gledajući u plafon dok brojim u sebi. To mi pomaže. Više ništa ne čujem. Ni glasnu muziku. Ni striptizete. Puštam sebe u taj zamrznuti moment koji mi pomaže da se vratim u normalno stanje. Osetim dva para ruku na nogama pa spustim glavu dole. Bejbilin i Tereza me gledaju kao da sam im pružio zadovoljstvo, a ne one same. Znam kako delujem na žene, ali nisu svesne šta zapravo mogu. Možda bih trebao da im pokažem i skinem sa sebe tu požudu, ali to ne činim. Spustim ruke na njihova lica gledajući u lažne face koje krasi debeli sloj šminke. Nešto me u grudima preseče prisećajući se na prirodnu lepotu jednih smaragdnih očiju. Duge tamne trepavice i čisto lice sa malo dozom šminke. Lepotica u prirodi, a carica u duši. To je moja Anja.

Nije tvoja, podsetim se. Nikada nije ni bila. Njena duša je našla svoju. Moja je ostala izgubljena.

"Gospodine, da li želite...", Tereze započne da govori dok mi jače stisne list, ali je ništa ne čujem. Znam šta želi, ali mučnina mi se stvori u želudcu dok mi srce besno bije zbog uzaludnih sećanja za Anjom.