🔞BIG BOSS🔞✔

🔞POGLAVLJE 16.🔞

-A zašto Sanju ne izvedete van?- upitao je pomalo 6ivčano Antoni.-Gospodine ne smijemo pristupiti objektu dok ne stigne ekipa za detonaciju.-objasnili su. -Antoni smiri se.- kažem mu. Stigne mu poruka a on je pogleda, mobitel mu ispadne na pod a on krene trčati prema kući. Nisam stigla ni reagirati a otrčao je od mene. Podigla sam njegov mobitel i sve mi je bilo jasno. Samo sam uputila pogled prema njemu dok je trčao prema Sanjinoj kući.....

Onoga trena Kada je kročio na njenu površinu dogodila se snažna eksplozija. Svi smo se odmaknuli od kuće. Ostali smo uplašeni osjetila sam strašno zujanje u ušima, još uvek sam bila pod dojmom eksplozije. Svuda oko mene je bio dim, jedva sam se mogla fokusirati na bilo što. Ali naravno mene je samo zanimalo kako je Antoni. Pogledala sam prema mjestu gdje bi on trebao biti, no nije ga bilo. Uplašila sam se. A onda sam osjetila snažne ruke oko svoga struka.-Tako sam se uplašio da sam i tebe izgubio.- rekao je tužno. Slomljeno. -Antoni dobro si.- kažem i zagrlim ga. -Sanje ....više nema.-kaže i okrene glavu od mene.

To me je šokiralo. Bila sam uvjerena da je ona krtica. A sada sve ovo stvara nova pitanja. Antoni i ja smo sjedili u kolima hitne pomoći. Morali su nas provjeriti nakon eksplozije dali je s nama sve uredu. -Jesi dobro?'- upitala sam ga.-Moram. Bit ću još bolje kada ju osvetim.- rekao je. -Dobio sam još jednu poruku.- kaže a ja ga pogledam.-Uništit ćemo sve do koga ti je stalo.- pročita. -Iz nekog razloga mislim da te ne bi trebao ostavljati previše dugo samu.- kaže. Odmah sam znala da nam tek sada nema mira. Jer tko god da nam je do sada ovo radio...upravo je podigao uloge. I ima potpunu pažnju mene i Antonia.

Nakon što su nas pregledali vratili smo se u postaju. -Antoni jako mi je žao.- rekla je Vesna na ulazu. -Prijete mi. - rekao je i pružio joj je mobitel kako bi i ona pročitala poruku. -Zašto baš tebi?- upita ga Vesna. Antoni je duboko udahnuo. Znala sam što to znači. Vrijeme je da joj ispriča svoju prošlost. Shvatio je kako je to bitno i koliko je povezano sa svim ovim događajima. -Jesi li svjestan koliko si prekršio zakon?- upita ga ljutito Vesna. -Znam, ali nisam razmišljao. Bojao sam se stvarno.- kaže. - To nam sad neće vratiti Sanju. Za sada možeš raditi na slučaju, ali poslje toga ti ništa ne mogu obećati.- kaže i digne se od stola.

Otišla je van. Ja i Antoni smo ostali sami. -Jako mi je žao.-kažem mu. -Možda je i bolje ovako. Sada mi je lakše kada se sve zna.- kaže. Vratili smo se u glavnu sobu j kojoj su bili informatičari. Pokušavali su pronaći sve vezano za bilo koga tko se bavio prostitucijom. -A da odemo malo na zrak stvarno me sve obo guši.- rekao je Antoni. -Molim te.- dodao je gledajući u mene. Primio me je za ruku i poveo sa sobom.  Izašli smo ispred.

-Samo se nadam da će se ovo sve što prije riješiti.- uzdahnem. -Hoće naravno.- kaže i zagrli me. Malo smo se prošetali. Nismo uopće komunicirali ali to je upravo bilo ono što nam je u tome trenu bilo potrebno. Naša blizina a opet ta tišina u kojoj možemo razabrat sve misli....

-Ajmo se isključiti iz svega ovoga. Jednostavno proživjeti ovaj dan samo za nas.- kaže i pruži mi ruku. Nisam puno razmišljala uhvatila sam ga za ruku i nasmješila sam. Odveo me je u auto i nije mi htio reći gdje idemo. Svaki put kada sam ga pitala kamo ćemo samo bi se nasmiješio. A onda je i meni na licu zaigrao veliki osmjeh ugledavši ispred sebe čarobna svijetla prekrasnog lunaparka. -Antoni....- ostala sam bez riječi kada je došao do mene i otvorio mi vrata. -Bi li mi pružila tu čast da provedemo jedan dan kao najnormalniji par?- upita me. PaR? Moj osmjeh je bio sve veći zbog njega. Samo sam ga zagrlila.

Odveo nas je do vrtuljka. Sačekala sam ga dok je kupovao karte. A onda je veselo došao do mene donoseći mi malenog medvjedića obučenog u policijsku uniformu. -Ovo je da te uvijek podsjeća na mene, bez obzira na ono što će se dogoditi.- kaže i pruži mi ga. -Zašto to govoriš?-upitam ga . -Ma ne brini sada za to. Hajde da napravimo da ovo bude jedno od naj lijepši većeri za nas.- kaže i zajedno odemo na vrtuljak.

Brzo je pala večer. Cijeli dan smo proveli zajedno. Pričajući o svemu. Bolje smo se upoznali i zapravo sad shvaćam koliko smo bliski. Koliko toga imamo zajedničkog. Šetali smo lunaparkom, ja sam jela šećernu vunu kada je njemu zazvonio mobitel. -Da...-govorio je s ozbiljnim izrazom lica. -Kako to odmah nismo provjerili...- bio je ljut. ,- Da smo to prije saznali nitko ne bi poginuo. Kako smo to proputili!- bio je bijesan.

Još uvijek sam čekala da završi poziv i da mi objasni u čemu je problem i jesu li informatičari napokon ušli u trag osobe koja nam je priuštila pakao zadnjih nekoliko dana. Nije ništa rekao kada je poklopio. Samo je bacio ljutito kokice koje je jeo i pokazao mi da krenemo u auto. -Antoni što se događa?- upitala sam ga kada sam shvatila da je stvarno živčan. -Znam tko nam ovo radi, a znam i zašto.- samo je rekao i pogledao me je. -Tko!?- upitam ga.-Sve nam ovo radi.....- ...

_________________________________

OVO JE PRED ZADNJE POGLAVLJE...USKORO ZADNJE, A POTOM NOVA PRICA , JEDNA OD ONIH KOJE SAM POVUKLA ...PONOVNO JE OBJAVLJUJEM...OSSTANITE UZ MENE I SZNAJTE KOJA JE 😉👍