Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 5

Istekao je mesec. I još jedan.
Sistemom pokušaja i greški došla je do trenutka da ostane apsolutno bez novca, bez stana i na kraju bez ponosa.
Nakon položenog prvog ispita u nizu, sa Slađom je popila svoje prvo alkoholno piće.
Tečna hrabrost je bila preko potrebna kako bi otvorila dušu i razvezala jezik. Govorila je i svemu čega se sećala. Mirisa, ukusa, dodira.
Osećaja koji ju je razarao i zbog kog se stidila.
Srušenih inhibicija, prepustila je svoje telo da je neko drugi vodi. Um nije imao snage da nadglasa ostatak tela, ostale organe koji su uživali. Um nije bio dovoljno bistar da se pobuni i zaustavi celu igru.
Te večeri je shvarila koliko je u stvari bila drogirana, a zatim kao žena degradirana.
Trebao joj je alkohol da prizna koliko se bolesno osećala da je u stvari na kraju osećala zadovoljstvo.
Trebao joj je jedan razgovor da shvati, ne samo da nije bila kriva, već da je niko i ne osuđuje.
Naročito ne Slađa, naročito ne ona...
"Da sam bila pozvana, iskreno ja bih pristala. Sva trojica su bili seksi, čak i urađeni", rekla joj je tada "Ali ti nisi imala sreću da odlučiš sama, odluka ti je nametnuta."

"Zbog te odluke ostala sam bez posla, ako ne nađem nov, ostajem bez stana. Moraću da se vratim majci!"

"I njenom mužu broj pet?"

"Nazdravimo mužu broj pet!"

Sebi je prorekla sudbinu. Novog posla za jednog studenta nije bilo ni na vidiku....
Progutala je ponos kada je tetka Simka izbacila iz stana i sa dva kofera se uputila ka autobuskoj stanici.
Destinacija?
Daleko, ili put za nigde, ako bi je pitali... Realno? Kod majke, od koje je pobegla.

Već je prošla ponoć. Ceo dan je mirisao na hladno, na vlažno, na nevreme. Ceo dan se nebo spremalo da potopi zemlju, a sa zemljom potopilo je i mladu Nesu koja je na autobuskoj stanici sedela na svojim koferima.
Automobili su prolazili pored nje, tek malo zastali, pa brže bolje nastavljači svojim putem.
Svako malo, neko bi je pogledao na sekund što pogledom radoznalosti, što sažaljenja...

"Ustaj odatle!", podigla je pogled dok joj je kiša pljuštala po licu.

"Ustaj odatle i ulazi u automobil!", govorio je grub, promukao glas koji nije mogla da veže za lik.

"Ustaj odatle, ludo žensko!", čula je kako lupaju vrata dok je kiša dobovala po limu automobila.
Jake ruke su podigle bezvoljno telo sa mokrih kofera, i tako okupanu je ugurale u toli automobil. Kroz par trenutaka osetila je prisustvo druge osobe, ali ništa nije čula.
Tek drmusanje ramena vratilo je iz letargije i nateralo je da obrati pažnju...

Plav, plav, skoro beo muškarac plavih očiju i čudnih crta lica sedeo je na vozačevom mestu, dok je ona bila na suvozačevom. Osetila se poznato, opet je neko skenira i procenjuje. Oseća se jeftino, da jeftinije ne može biti.

"Čiješ li me ti devojko? Kuda si pošla po ovom potopu u ovako kasne sate?"

Nakrivila je glavu, gledala muškarca u oči. Bez ikakvog odgovora, tupa i bezvoljna, samo je slegnula ramenima.

"Nisi mutava, jebem mu!", muškarac se ljutio, ali više joj reč nije rekao. Startovao je automobil i krenula je lagana nota sa muzičkog uređaja.
Opkoljeno toplinom unutrašnjosti automobila, njeno promrzlo telo se opustilo i ubrzo je zaspala.

Bilo je toplo. Bilo je nesnosno toplo skoro zagušljivo kada je naglo ustala. Probudila se pod ćebetom koje nije bilo njeno, u sobi koja nije bila njena, okružena mirisom koji joj je bio nepoznat.
Suze su joj se slivali niz belo i uplašeno lice kada je shvatila da je ponovo u nepoznatoj sobi i da je možda ponovo doživela isti scenario!

"Neee!", vrisnula je glasno, zatim pustila da joj glas puca dok je ridala u ranu zoru...

"Devojko?", vrata sobe su se naglo otvorila, uplašeni veliki muškarac stajao je pored njenog kreveta u par sekundi.