Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 32

"Gospođo Nešić, imam dobre i još bolje vesti...", sedela je u kancelariji lekara onkologije zagledana u svoje ruke.

"Koje su koje? Krenite od početka."

"Prvo, savršeno ste zdravi. To su dobre vesti, a još bolje su da se podudarate više od devedeset posto. Možemo izvesti intervenciju transplatacije koštane srži."

"Kada?"

"Što pre, ako je moguće jer je devojčica skoro na izmaku snage. Primila je poslednju seriju citostatika..."

"Gospođo, meni je to špansko selo. Koliko moram biti u bolnici?"

"Tri dana oporavka..."

To je bilo to. Ušla je u sistem i neće iz njega izaći dok ne bude gotovo. Srećom, ona se podudarala, jer i po cenu života, pa makar i nevinog života ne bi dozvolila da Liama iko testira. Još je beba u odnosu na Elenu, transplatacija koštane srži ni malo nije bila jednostavna.

"Želite li da vidite Elenu?"

"Ne. Želim da vidim njenog oca."

"Elena je izrazila želju da vas vidi. Kaže, da upozna tetku."

"Doktorka...", podigla je pogled tražeći oči koje su je osuđivale, "Sasvim je drugačije kada nekog upoznate. Tada znate da je taj neko stvaran, da postoji. Ova tetka će ostati mitsko biće, postoji, ali je niko nije video. Želim da vidim njenog oca!"

"Mislite svog brata?"

"Mislim njenog oca!", držala se stameno, a imala je svakako mnogo toga da mu kaže...

Želela je samo da ga pogleda u oči i zapamti taj trenutak. Želela je da vidi oca u njemu, da vidi svog oca u njemu. Želela je da vidi brata u njemu. Želela je da je dotakne, jer je ništa nije doticalo. Ni njegovo lice, ni njegova bol, jer imala je utisak da su mnogi ostali slepi i gluvi kada je nju bolelo.
Želela zaključak. Da kaže poslednje dovimenja i zauvek zatvori za sobom ta vrata i zaboravi da je ikada bila Nešić, pa makar i po cenu da zaboravi svog oca i njegovu nežnost. Želela je da bez stega prolosti nastavi dalje, da ostavri svoje snove u kojima su je mnogi sputavali.

"Želela si da me vidiš?", izmoreni mukarac je stajao pred njom.

"Da. Htela sma da ti kažem da se ovde sve završava. Žao mi je tvog deteta mnogo više nego tebi mog. Žao mi je tvoje sudbine više nego što je tebe dotakla moja. Na pijacu života da izađemo, koliko god se ti žalio na svoj život verujem da ne bi uzeo moj u zamenu. Imao si oca. Tri puta duže od mene. I majku sve ove godine. I sreće, do sada. I opet ti se sreća osmehnula pa si me našao. Zamisli da nisi... Samo zamisli. I kada sve ovo prođe, veruj mi, budem li samo čula da se tvoje ime spominje, primetim li te negde na karti sveta, žalićeš što si me našao. Ovo ne činim zbog griže savesti, nema šta da me grize. Činim zbog deteta koje nije krivo. Činim zbog svog sina. Ovde je kraj, Petre, zamisli da sam umrla!", izgovorila je svoj monolog bez da je zastala da uzme dah i krenula za medicinskom sestrom. Bilo je vreme da krene u proceduru...

"Izuzetno je neprijatna intervencija, bez obzira da li uzorak uzimamo iz butne kosti ili iz kičme. Bićete u anesteziji."

"Hoće li devojčica osećati bolove?"

"Ona je hrabra, ali i nju stavljamo u anesteziju. Nesa, brojite od deset unazad... Polako..."

I brojala je...
Deset... Noramalno je disala. Osam, već joj se um mutio. Pet, i anđeo crne kose sedeo je pored nje. Tri, dodir mekog dlana, tako sličan Liamovom.
Jedan!

*****

"Moja mama je hrabra ujko!"

"Jeste, mama je najhrabrija, ali sada treba da spava."

"Ona je spasila život jedne devojčice, tako je rekao onaj čika!"

"Jeste, Liame, mama je dobra."

"Mama treba da se naspava?", rekla je promuklo bideći se iz anestezije.

"Dobro jutro, devojčice. Uskoro će te obići sestrica, ja sam doveo Liama. Mihajlo je zapeo s majstorima."

"Mihajlo je s mozgom zapeo. Ti i ja imamo da pričamo, kad me puste...", bilo joj je teško govoriti, a opet, osećala je bolove u telu. Noge su je bolele, a to su rekli da je normalna reakcija. S druge strane, neki razgovori nisu bili za decu.

"Naš trenutno omiljeni gost hotela Onkologija je budan. Kako ste Nesa?"

"Sjebano, kao voz da me je pregazio."

"Naredna tri dana ostajete ovde..."

Od Petra i Elene nije bilo ni traga. Baš kako je rekla, tako je i bilo. Da je zaborave, da je ne spominju, da je sahrane. Ona ne postoji, niti će postojati više za njih. Svoju kvotu dobrih dela je ispunila pre tridesete godine života i to je bilo sasvim dovoljno za sva vremena. Imala je utisak da je u pretplati i zahvalnost nepoznatih joj ljudi nije joj bila potrebna.
Mihajlo je često obilazio, Slađana je zvala na dva sata. Bebac je bio i više nego zahtevan i to je razumela. Smejala se svaki put kad Slađa pozove, progovore tek po koju reč i razgovor se završi sa - mali smrda hoće da jede!
Sergej je s druge strane bio povučen. Moglo bi se reći, čak i utučen.

"Vreme je za razgovor, devojčice..."

"Boli me glava, samo da znaš. Ako mi kažeš nešto što će da me raspizdi još više..."

"Neću. Obećavam."

"Koliko dugo su znao za Petra?", sumnja se probudila, nije bilo toga što Sergej nije znao.

"Od momenta kad se Liam rodio. Našao sam ga, bilo je lako naći jer i tebe sam lako proverio. Kada sam mu prišao i rekao mu da te poznajem okrenuo mi je leđa. Znaš li kako sam se nasmejao kada je došao da te traži?"

"Mogu da zamislim. Slab si na decu, Sergej. Neko će da te tako gadno iskoristi!"

"Znaš, pokušao je u par navrata da ti priđe, ali nije mogao dok ne dođe na moje noge. Pitao sam ga gde je bio kada si ležala gladna i promrzla u mom krevetu. Pitao sam ga gde je bio da te sačuva od idiota koji su te spremali za silovanje. Pitao sam ga gde je bio kada nisi imala nikog nigde. Ćutao je, devojčice. Rekao sam, ako Nesa neće da ti pomogne, tornjaš se i složio se. Imaš veliko srce, devojčice!"

"Šta ćeš, nasledila sam ga od svog brata!", nežno je pogladila njegovu ruku i spustila još nežniji poljubac na njegov obraz.

"Jesi, devojčice. Nasledila od nekog, kog više nije bitno. Vodim te kući, Mihajlo te čeka..."

U novoj kući, prostranog prizemlja, Dana, Mihajlo i Liam su je čekali. Nova kuća je označavala nov početak i obećavala je mirnije dane.
Jesen je polako pokazivala svoje zube, ali ujedi joj nisu bili jaki.
Uveli su je u dnevnu sobu, gde su je čekali topao čaj i kolači, siguran znak da je Gabrijela odradila svoje.

"Nadam se da ste se prilagodili, Dano", gledala je ženu u kolicima dok je i sama bila zavaljena u novu garnituru.

"Jesam, a devojke su zaista bile od pomoći. Dugo se poznajete?"

"Gabrijela je njihova majka, a i sama je doživljavam tako. Našla mi se kada je bilo potrebno, sada rade za mene."

Pogled joj je odleteo kao Mihajlu i Liamu. Sve je dobilo sasvim drugačiju notu, drugačiji ton.
Muzika je zvučala mnogo nežnije, svetlo je bilo zanimljivije. Čak je i glupi čaj bio ukusniji!
Lepota je dolazila sa zadovoljstvom, ružičaste naočare su stigle uz rešene probleme.
Partija šaha je završena, poker je još u toku, jer Nesa je još uvek u svom rukavu čuvala nekoliko džokera.

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖