Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 17

"Znači, pidžama? Dobro, pidžama će biti", smejao se kada je izašao iz kupatila, a Nesa mu pružila mušku pidžamu.

"Liam još spava, tako da, navlači pidžamu dok se nije probudio i nazvao te opet tupsonom."

"Ako obučem pidžamu, mogu da spavam pored tebe?", u jednoj ruci držao je pidžamu, drugom rukom je grlio Nesu oko struka.
Poljubio je nežno, lagano u vrat, čekao je odgovor.

Skoro kao mače koje prede, mjauknula je u njegovom naručju, zatim ga ujela za ušnu resicu, "Nema šanse, ako pita spavaš u dnevnoj sobi."

Osmeh mu je lebdeo na usnama, njene ruke su ga grlile, lutale njegovim leđima i milovale.
Nizao je poljupce po njenoj koži, zaboravivši i na Liama, i da je zora i da mu treba pidžama...

Njegov poljubac je bio više nego zahtevan dok su im jezici plesali tu staru igru kao da je prvi put. Od ukusa koktela žudnje, čežnje i potisnutih želja, omamljena ležala je predano, dozvoljavala da joj se sumnje i razboritost ugase pred delovanjem. Dozvolila je potpunu predaju.
Ako je par dana ranije Mihajlo proglasio kapitulaciju prešavši joj prag u cilju da ostane, sada je to ona učinila u cilju da ga zadrži.

"Gde smo mi?"

"Mislim da takvom razgovoru nije vreme pre prve kafe", rekla je, podigla se na bok i prešla noktima po njegovim leđima.
Tiho šuštanje prekinulo je trenutak, Mihajlo je u punoj slavi iskočio iz kreveta i dohvatio pidžamu, zatim se brže bolje sakrio iza vrata.
Tihi koraci bili su glasniji, onda su se ubrzali da bi na kraju poput furije Liam uleteo u Nesin krevet.

"Mama ti si spavavica!"

"Pst, Liame, pusti je da drema još malo", javio se Mihajlo, davajući Nesi šansu da se nekako obuče.

"Šta ti tražiš tu?"

"Spavao sam u prizemlju, pa sam rešio da vas obiđem. Da probudim mamu za kafu."

"Onda, idemo da kuvamo kafu!", sa nekom ozbiljnoću Liam je ustao s kreveta, prišao Mihajlu i pružio mu ruku "I zašto ti je donji deo naopako?"

Osmehnula se. Zatvorenih očiju ona se smešila. Moglo bi se reći da se neka toplina naselila u tim grudima za koje se klela da više nikada nikog, osim Liama, neće primiti unutra.
Porodica. To je ono što joj je Sergej govorio. Porodica pre svega.
Koristila je trenutke mira dok je s prizemlja dolazio smeh. Protegla se kao mačka, obukla prvo pod rukom i rešila da radost koja ju je opila iskoristi do krajnjih granica.

"Mama! Čika Mika me pozvao da idem s njim! On ima kuče!", rekao je značajno, iako su imali dva pit bula sa njima nije smeo da se igra.

"Imaš i ti!"

"Ali njegovo je malo! Mogu da se igram. Mogu li, mama?"

Kako je bilo lako pridobiti dete. Lepa reč, mali nežnosti, par obećanja... Pa, dobro, tako je mogla da se pridobije i devojka, ali deca su iskrenija, devojke su.. Pa, zanesenije.

"Ja ne znam gde čika Miki sada živi", neki prkos se naselio na Nesinom licu. Zaprvo, nije imala pojma o Mihajlu, ni ko je ni šta je.

"Na istom mestu kao ranije. Zaboravila si?"

"Nisam...", odgovorila je, znajući da Mihajlo pokušava da povede razgovor kao stari znanac, spuštajući vrelu kafu pred nju.

"Molim te da budeš obazriva danas. Ne bi trebalo da bude problema, ali ako ih bude..."

"Imam svoje obezbeđenje, za slučaj da si zaboravio!"

"Nisam zaboravio, a ti stavi u planer- pokupiću Liama iz vrtića i dolazimo po tebe."