Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 19

Gde se srce umeša, razum kaže doviđenja.
Dani! Ne nedelje ili meseci već dani su bili dovoljni da preispita sve svoje odluke.
Trenutak da donese poslednju. Da kaže, završeno je. Da okrene glavu i sve ostavi u prošlosti.
Dani!
Ovoga puta bilo je lako. Mnogo lakše nego nastaviti pamtiti sve ružno, bilo je lakše olakšati dušu, zbaciti tetet s pleća i prigliti neizveno.
Težina ružnih uspomena, što nametnutih, što samostalno usađenih, bili su onaj teret koji duši ne daje da sanja, a krilima da se rašire; bili su teret u mislima; bili su teret danima.

"Ne mogu ti dopustiti da ostaneš tek tako."

"Možeš. Ja sam duboko u vašim životima i što pre to prihvatiš, biće lakše svima nama."

"A, da... Misliš. Sada Liamu treba da kažem - Sine, ovo je tvoj otac? Misliš da će prihvatiti čika tupsona za oca, onog koji je daleko? Mihajlo, nismo mislili o Liamu kada sam te pustila natrag u svoj život."

Bila je poražena.
Na tasu vage života uvek prevagne majka spram žene. Nemoguće je majci da udovolji sebi ako će takvo što da nanese bilo kakvu nelagodu kod njenog deteta.
Mihajlo je možda bila ona tama koja je kao opozit nedostajala da vidi svetlost svog života. Mihajlo je možda bio ona strast koja je nedostajala da uvidi mlakost svih ostalih. Mihajlo je možda bio ono ostvarenje snova da bi shvatila da nije kažnjena što je nekada poželela da ode od disfunkcionalne porodice i dođe u veliki grad. Mihajlo je direktno odgovoran što je upoznala pravu prirodu porodice. Stečene, ne biološke, ali poklonu s nebesa u zube se ne gleda!
Mihajlo je možda uradio jednu lošu stvar, ali nesvesnim svojim delovanjem poklonio joj je beskraj lepih i bitnih momenata...
Da nije bilo kako jeste, ne bi pokisla kao miš sedela na pljusku i čekala prevoz za nigde.
Tada, samo zbog Mihajla, upoznala je jedan mnogo bolji svet. Svetlu stranu mračnog sveta...

"On nikada ne mora da zna. Ali ja ne idem nikuda."

"Sebičan si. On mora da zna, eventualno. Pomozi mi da to uradim što je bezbolnije moguće."

Mihajlo je skočio s kreveta. U ranu zoru, na vrat na nos tražio je svoju pidžamu, prokleta pidžama i ko je izmisli. Muškarac s idejom, muškarac s misijom, okretao se po sobi saplićući se o sopstvene noge.

"Gde si krenuo?!", čuo je njen glas, ali njegov pogled je jasno odgovorio da ga ništa ne pita.
Jer možda ne želi da zna.

Hrabro je izašao iz Nesine spavaće sobe i krenuo hodnikom do Liamove. Presladak dok spava, nezgodno pronicljiv kada je budan, izgledao je anđeoski.
Bilo mu je žao, ali samo na trenutak, da ostvari svoj naum.
Podigao je dečaka iz njegovog kreveta, uzeo usput i njegovu plišanu igračku i poneo ga u naručju ka spavaćoj sobi.

"Pitam, šta radiš?!", šištala je kroz zube, besno ali tiho da ne probudi dete.

Spustio je Liama na sredinu kreveta, legao pored njega i povukao prekrivač.

"Ćuti mama, spavamo", rekao je i zagrlio Liama.

Prešla je rukom preko lica, nadala se da će sve ovo obrisati kao kapi vode, ali ne. Liam je mirno spavao, a Mihajlo je suptilno hrkao....
Ona je zaspala snom bez snova...

"Mama? Mama zašto tupson spava u tvom krevetu? I ja sam zaspao negde drugde?", čula je kroz polusan, ali se samo okrenula na drugu stranu.
Kako je zamesio, tako neka sada pokusa svoje jelo, mislila je puštajući da vidi šta je to Mihajlo zamislio.

"Liame, mama još spava. Hoćeš da kuvamo kafu?"

"Hoću da mi kažeš zašto spavaš tu?"

"Hoćeš brata ili sestru?"

"Imam Nataliju imaću još jednu bebu, ne treba mi više."

"Hoćeš mama da ti rodi jednu?"

"Neću, one smrde!"

Došlo joj je da se nasmeje, deca zaista ne vole bebe. Sklopljenih očiju nastavila je da sluša, a u sebi se kidala od smeha.

"A ako ne smrde?"

"Neću sestru, neću brata, neću bebu u kuću! Moj tata je daleko i neću bebu!"

"Liame... Šta ako tvoj tata nije daleko?"

"Moj je tata daleko, a ti spavaš ovde. Zašto spavaš pored mame?"

"Liame... Šta ako tvoj tata nije daleko?"

"Zašto to pričaš?"

Tihe suze bez reči, jecaja ili disanja spuštale su se niz Nesino lice dok je u guši stezala sve mišiće kako bi knedlu zadržala da ne vrisne. Nesnosna bol koju je osetila bila je ništa spram bola koji je tek pretio da je raspolovi. Između nje same i deteta, izabraće dete, sebe staviće na poslednje mesto.
Kopniće i boleće jer je samo na kratko pomislila da u životu možda može da nešto ide glatko. Ponadala se, a sada, dok je slušala Liama znala je da su nade uzaludne.

"Veliki si dečak, tako?"

"Jesam. Ti si u maminom krevetu!", vikao je, ali se još uvek nije treskao u krevetu. Znala je stepene Liamove upornosti.

"Liame, da li bi hteo da ja budem tvoj tata?"

Trenutak istine. Sekunda kada svet staje je onaj trenutak kada se donosi odluka. Nesvesno, Liam je bio taj koji je trebao da donese odluku za ceo život. Da odluči sa koje strane će tas vage života prevgnuti, hoće li prihvatiti da u njihovom životu može biti još neko ili će majku sačuvati samo za sebe.

"Ne! Ne bih hteo, jer to znači da ne mogu da spavam kod mame kad se uplašim."

"A ako ipak budeš mogao?"

"Hoćeš da mi kupiš sladoled?"

"Ne. To bi značilo da će se mama ljutiti na mene."

"Mama će se ljutiti na obojcu ako ne prestanete da me budite", rekla je da prekine mentalno razvlačenje običnog pitanja - želiš li da ti budem tata.

Smeh se prelomio sobom, najjače se smejao Liam, koji je možda i presekao najbitniju dilemu.

"Mama, dremaj. Idem s tatom da skuvam kafu..."

Za Mihajla više ništa na svetu ne postoji osim Nese i Liama u tom trenu. Sve je moglo da impludira, ostali bi samo oni.
Tata, tako kratka reč, tako bitna reč, a opet kazuje više nego što reći može. A Liam ga je tako oslovio.

"Hajde mama! Čekamo te ja i tata!", Liam je grmeo kućom ni ne znajući kako je Nesa odahnula u trenutku.
Biće sve u redu.

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖