Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 21

Dugački, sumorni hodnici odvojenog krila zgrade suda gde su bile održavane kosultacije sa klijentima odjekivali su u znacim koraka. Škripave cipele i visoke potpetice davale su različite tonove, ali da ih je bilo puno, bilo je. U pratnji dvojice mupkaraca u skupim odelima Nesa je krenula na konsultaciju sa svojim novim klijentima.
Onim, preko kojih će progurati nekoliko sumnjivih delovanja tužilaca, sudija, ali i neosuđenih kriminalaca.
Kako?
Onako kako je samo ona znala.
Osuđeni niskom kaznom za delo koje svakako insistira na većoj kazni, dovoljan su znak da nešto nije išlo pravim tokom. Osuditi ih pošto poto, ili osuditi ih tek toliko da se oči nekome zamažu, još uvek nije mogla da shvati.

"Zajedno su u sobi za konsultacije. Mislim da možemo brzo da završimo?"

"Zajedno, Marko? Šališ se!"

"Ne, ne šalim se. Zajedno im je suđeno."

"Ako je tako uređeno...", onda će tako biti, nastavila je u sebi, iako je to malo komplikovalo izvedbu.

Teška vrata otvorio je radnik obezbeđenja, a u sobi, za jednim stolom sedela su dvojica muškaraca.
Jedan je bio plav, drugi je bio plavlji. Jedan je gledao pogledom kao da bi je olizao od skočnog zgloba do ključne kosti, drugi... Imao je zakrvavljen pogled. Poznat...

"Ko nam je slatkiš?", pitao je plav muškarac, onaj kog je Nesa zapamtila kao Dimu...
I lampica je krenula da se pali.

"Slatkiš koji može da te oslobodi ili ostavi tvoju smrdljivu guzicu ovde da trune", rekla je mazno i nežno, a zatim sela preko puta muškaraca.

"O, slatkiš govori..."

"O, em je đubre, em govori! Nije da samo smrdi", izvadila je papire iz svoje akten tašne, uzela hemijisku i udarila je o sto "Imate tačno trideset minuta da mi date bilo šta na osnovu čega mogu da garantujem vaš izlazak. Po ovome što znam, niste pouzdani."

"Imamo dobro vladanje", rekao je plavlji, činilo joj se Džo, Jovan Aleksić.

"I brdo onih koje ste zavrnuli. Dalje..."

"Nemamo sredstva na računu."

"Tačno, svi su vam računi oduzeti. Dalje..."

"Nema svedoka koje bismo zaplašili!"

"Ali postoje doušnici koji će svašta reći da vas ostave ovde."

"Ne smeju. I mi imamo o doušnicima", Milan Dimitrijević, Dima je napokon normalnim tonom progovorio.

"Imam i ja. Sudija je Starčević. Strog je. Osuđeni ste za posed i dilovanje narkotika, ne za trafiking, mada su šuplji i sa narkoticima. Vi ste imali prevoz, nema otisaka, nema potvrde, devojke vas nisu videle..."

"Tačno tako! Imali smo i dogovor. Privredni kriminal..."

"Da, da, trebalo je da isporučite Dojčinovića i Jovića, s tim što je Jović pao, Dojčinović je bio čist. Ko mu je od vas ubacio kokain u auto?"

"Branimo se ćutanjem!"

"Od mene? Bože... Ko... Je... Ubacio?"

"Ja sam. Trebao je da padne kad smo sklopili dil veče pre toga, ali on se zamajao s nekom fufom u gradu."

"Dobro, imam s čime mogu da radim. Imate li još nešto o Joviću što može da se iskoristi?"

"Ubio je svoju devojku. Sahranjena je u blizini, ali rećiću samo ako me puste ne na uslovnu, nego ako me oslobode, pomiluju, kako god", Dimitrijević je zagrizao udicu, dao joj odrešene ruke.

"Ti, Aleksiću?"

Muškarac je klimnuo glavom. Slagao se sa svojim kompanjonom.

"Onda je rešeno. Vidite kako umete da budete normalni!", ustala je sa stolice i ispravila suknju. Pogledala u Marka, pa u Milana drugog advokata i nasmešila im se....