Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 7

Dani koji su usledili bili su sve, samo ne mirni.
Nesa je znala da pakao tek sledi, znala je, ne bolje rečeno, osećala je u svojim kostima da nešto nije u redu, čim su Sergejevi ljudi bili u većem broju nego obično. Skriveni doduše, ali uvek tu.
Liama je vodila u vrtić do vikenda, pa su vikend proveli manje više zatvoreni u kući, Anja je došla sa svojom ćerkicom i unela im malu pometnju.
S početka naredne radne nedelje, lako su ušli u svoju kolotečinu.
Nesa se često okretala preko ramena. Tražila je automobil koji je prati ili je tražila poznato lice. Paranoja, govorio je njen um, iako je i ta paranoja blaga reč za ružan osećaj koji je imala.
Pokušala je u par navrata da ubedi sebe da je strah neosnovan, ali opet sklanjala Liama sa vidokruga, sebe izvlačila iz nemogućih situacija, samo da ne bi bila izložena spoljnom svetu.

"Šta ćeš reći, ako se neko zagleda u Liamove oči!"

"Šta? Zar ne može dete da nasledi gene svog oca? Može! Mora li otac obavezno da bude ovdašnji? Ne mora. To što sam ja irkinja, ne znači ništa drugo do recesivnog gena. Mogla sam sa rodim i plavo dete, zar ne?"

"A šta ako baš on vidi Liama? Šta ako se baš on zagleda u njega?"

"Do toga neće doći!", bila je uporna dok je sa Slađom razgovarala o prošlosti. Drugi i poslednji put u svom životu.

Mogao je bilo ko da vidi Liama, ali samo onaj ko traži, video bi njegovog oca u njemu. Temperamentom toliko sličan svojoj majici, inteligentan, visperan dečkić nije odavao da je sin jednog ološa.

"Gospođo Nesa..."

"Molim Eleonora?", namerno joj ime nije pogrešno rekla ovog puta. Nije imala snage da provocira devojku.

"Gospođo, ovde je izvesni Mihajlo Dojčinović, već je pokušavao da..."

"Da zakaže sastanak, to znam. On je Stanićev klijent."

"Stanić neće raditi mesecima, zahtevao je da vi preuzmete."

Okrenula je oči. Zahtevao, pa zahtevao! Stanića je zaposlila da bi njena firma imala kredibiliteta, ništa drugo. Kancelarija je svakako njena, a sa brojem klijenata koje ima uz Sergeja, nije joj trebao ni jedan partner, a imala ih je dvojicu!

"Neka uđe. Ako čujete da vičem, pozovite mog brata, recite s kim sam, on će znati koga da pošalje."

"Kako vi kažete, gospođo!", vidno uznemirena devojka je izašla iz kancelarije, davajući Nesi par trenutaka da se sredi.
Da skloni brdo predmeta sa svog stola, privuče bliže stolicu stolu i udahne. Najbitnije je bilo, da udahne...

"Dobar dan, Nesa!", stajao je sa buketom crvenik, krvavih ruža na ulazu u njenu kancelariju. Položio ih je na njen radni sto.

"Dobar dan, Dojčinoviću. Preferiram da me oslovljavate sa gospođo Nešić. Ili samo gospođo. Piće, Dojčinoviću?", ponudila je, ali je svakako natočila Burbon.
Njega je pio prokletnik, a i ona, kada je htela da spere gorčinu sećanja.

"Vidim da točite, a Džim Bim ne odbijam, svakako", seo je preko puta nje, prekrstio noge i posmatrao kada je prinela piće usnama, pomirisala, olizala i na kraju otpila jedan gutljaj.

"Kojim dobrom, Dojčinoviću? Zar Vam nisam rekla da ne želim da čujem za vas, niti da vidim, ikada? Da me ne zanima priča u pozadini?", bila je smirena, pogled joj je bio čvrst, a vilica mirna, dok je u njoj lava uskomešanih osećanja pretila da izazove novu Pompeju.

Samokontrola, Nesa. Samokontrola, zamisli da si pored pit bulova Lunje i Maze, govorila je sebi, a gledala u Mihajla.

Mihajlo nasuprot njoj sedeo je ni malo mirno. Češkao je prstima bradu, tek neka dva dana staru, smeškao se svako malo dok se igrao čašom pića, praveći talase. "Došao sam da se zahvalim. Na svemu, gospođo. Tužiocu se malo protresao kavez..."