Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 11

...Nismo deca, Nesa, a ti si svakako pametnija od mene. Žao mi je zbog svega, jednostavno ne mogu da objasnim nešto, a da pri tom ne delujem kao patetična budala koja želi samo sebe da opravda. Nema opravdanja. Ne za mene, jer trebao sam da stanem i ostavim te samu da spavaš. Da se rasvestiš, onda da te odvedem na doručak i pustim kući. Ali nisam. To je moje najveće kajanje...

Obrisao je ponovo ceo tekst i nastavio da gleda u blinkajući kursor.
Danima je pokušavao da sastavi smislenu rečenicu kojom bi mogao da opiše taj neki uskomešani osećaj u sebi.
Osećaj? Sve se vrtelo oko tog osećaja besa i radosti, strepnje i težnje. Kontradiktornost same situacije, neopisiva rečima, a sam je znao, reči ništa ne znače, znače dela...

.... Nesa, ne postoji trenutak da se nisam pokajao. Od momenta kada sam ušao u policijski automobil, pa sve do trenutka kada si ušla u prostoriju, davajući mi izlaz. Nema za mene pokajanja, ja sa njime moram da živim. I ona dva metra pod zemljom koje si obećala bila bi mala kazna...

Ponovo je obrisao tekst i pogledao na sat. Tačno je prošlo tri dana kako su večerali i kako je objavio kapitulaciju. Tri dana, dvadeset sati i nekih sedamnaest minuta. Navika iz zatvora, pratio je vreme do najsitnijih detalja.

"Hej, stranče!", Miona je ušla u Mihajlovu kancelariju, škljocajući upaljačem pripalila cigaretu.
Ona i Goran su deset godina u braku, kćer im ima jedanaest.

"Hej, strančevo! Kojim dobrom?", sklopio je lap top, ustao i krenuo ka baru s pićem.

"Samo da te vidim, zaboravio si na nas od kako si izašao, pa rekoh da te pitam za zdravlje."

"Miona!"

"Nemoj ti meni, Miona! Nas troje... Znamo se celog života, dakle, pljuni! Mihajlo, za mene ti nisi Mika i nemoj da se tako ponašaš!"

"Možda sam Mika postao?"

"A ja sisam vesla, tako? Goran mi je sve ispričao. Dakle, sinčić od pet godinica? Da li je uspela da ga sačuva od svih?"

"Bolje nego što misliš. Ona ne živi u tvrđavi, ona jeste tvrđava koju čuvaju. Nju, dete, sve."

"Znači, žena zna šta radi. Šta kaže za oca?"

"Da će me ubiti ako mu priđem", slegnuo je ramenima i nasmejao se, onako, zaigrano. Nije mu bilo drago što je bez mogućnosti da objasni, ali ga je radovala činjenica da su karte bile na stolu.

"Ona zna da si ti..."

"Mislio sam u prvi mah da me nije prepoznala, da je netrpeljivost jer sam joj oduzeo slobodan dan. Međutim, sve je uradila profesionalno, a sve vreme je znala ko sam ja."

"To ti je razlika između inteligentne žene i ženturače. Inteligentna ostavi sve po strani, ženturača se sveti čim se ukaže prilika. Mada... Mislim da ti osveta ne gine. A, da, večeras te čekamo na večeri. Ja kuvam, dakle..."

"Dakle dolazim. Nedostajala mi je Minja!"

Ponovo je otvorio laptop. Umesto da obriše mejl koji je ispisivao iznova i iznova, mejl je poslat, poruka pregledana.
Prešao je rukom kroz kosu, ne, nije trebalo tako da izgleda, ljutio se na sebe samog, ali se ubrzo sabrao i prionuo na rad.
Dok je Goran vodio poslovanje, na Mihajlu je bilo da ispuni obećanje. Pripremljena dokumenta i svima i svačemu. Sve osim snimaka, jer njih nije imao u duplikatima, a nije želeo ni da ih pravi. Što manje ljudi zna, duže će i Nesa, pa i on živeti.
Spakovao je nekoliko elektronskih fascikli, nekoliko papirnih, razvrstavao ih po stolu.
Prstima prelazio preko imena, sa osmehom zadovoljstva na licu.
Zvuk repetiranja pištolja mu je privukao pažnju, nije čuo da je iko ušao u kancelariju.

"Da li si ti normalan?", glas mu je bio poznat, ali vid ga je varao.
U fokusu je imao cev pištolja, a zatim i lik osobe koji jenpištolj držala.

"Nisam siguran šta je tačan odgovor", rekao je jednolično, a odmah zatim se odaljio od stola.
Obe ruke je ostavio na stolu, da se vide, da nije pretnja.

"Tačan odgovor ne postoji, samo sam postavio hipotetičko pitanje. Odgovor znam, nisi normalan!"

Sergej je bio čvrste i stablne ruke. Dok je Mihajla držao na nišanu nije čak ni trepnuo. Nije odustao ni milimetar.

"Ne čitam misli, Sergej! Kao što vidiš, ruke su mi prazne, a ti bi mogao da sedneš kao čovek."

"Ili da te ubijem kao pseto? Svoje životno osiguranje si prebacio na nju? Stavio joj glavu u torbu?", besni rus nije posustajao. Znao je težinu dokaza koje je imao Mihajlo.
Životno osiguranje, ili sakupljene informacije tokom vremena, dopunjavane, obnavljane su osobama poput Mihajla i Sergeja mnogo značile. Odreći se informacija bilo je kao da se odriču sopstvrnog života. Toliko su značile u svetu gde ne postoji jasna granica između crnog i belog.

"Dao sam joj svoj život u ruke. Jesam. I ne zanima me dalje da li je sa mnom sve u redu, zanima me da ona dobije svoj zaključak."

"Kakav zaključak?", Sergej je napokon seo na stolicu nasuprot Mihajla prateći pogledom kako ovaj toči piće sa stola.

"Uzmi. Možda te piće otrezni, a možda ti pomogne da me skratiš za glavu. Znam da znaš..."

"Znam šta?", ispio je na iskap Burbon koji je pekao ždrelo

"Sve! Koliko je dugo štitiš, sigurno znaš."

"Znam od onog trena kada sam je pronašao na ulici! Na kiši! Mokru, gladnu, promrzlu spremnu da odustane od sebe vrativši se tamo odakle je pobegla! Znaš li koliko si joj uništio život?", bes je kuljala iz reči, iz očiju, iz nozdrva čoveka koji štiti svoj rod, "Jedna noć tebi nebitna, njoj je bila prekratnica. Dala je otkaz, izgubila tu sobicu u kojoj je živela i jedino mesto gde je mogla da ode je bilo kući, majci koja je više muževa promenila nego ti devojaka za jebanje! Odustala bi od fakluteta i budućnosti. Možda i od svog deteta, ako ne bi mogla da ga nahrani! I ti se tu praviš budala!"

"Jesam budala, ali ne postoji način da joj kažem istinu. Nisam je drogorao..."

"Ali je nisi ni pitao za pristanak! Bila je nevina, dođavola!"

Ustao je naglo ostavivši za sobom Mihajla da ga tupo pogledom prati.
Ako bi ga pitali šta je to što u Nesi vidi pa je štiti svojim životom, odgovor bi bio - ništa.
Istina je bila njegovo iskupljenje, ali i to iskupljenje imalo je svoju granicu.
Gola, čista istina je bila to da Sergej nije imao nikog drugog do Anje i Nese. Anjine kćeri i Nesinog sina. Njih. Za njih je živeo, jer svoju biološku porodicu nikada neće imati.
Samo one i njihova deca...
U Anji je video svoju krv, u Nesi svog naslednika. Možda je bilo sebično zadržavati je u mutnim vodama, ali znao je da ume da pliva.
Njoj je namenio imperiju, njoj i njenom detetu. Ni tada ne bi mogao da se zahvali na svoj dobroti i poverenju koje mu je ukazala.

Mihajlo je dohvatio čašu sa stola i zavitlao je ka zidu. Zatim, bacio je i polupunu flašu obojivši isti zid u boju ćilibara.
Bila je nevina, neiskusna i neiskvarena, sada je prevejana i obojena svim bojama.
On je za to kriv...
I ne mođe da ispravi svoju grešku.
Gladna, promrzla, pokisla, trudna... Bez želje da nastavi napred...

I dok je jedan muškarac grcao u sopstvenom kajanju, jedna je žena uživala u sasvim drugačijem muškom telu.
Možda je želela da je dodiruju snažne ruke, možda je želela da joj tamni pogled prodre u dušu, možda je želala da besramno stenje i bezumni se preda iznova i iznova, ali želje, snovi i realnost nisu imali uvek iste dodirne tačke.
Znala je Momčila od glave do pete. I tekst i scenario i sve.
I kada će je oralno zadovoljiti i kada će u tome omanuti. Znala je i pod kojim će uglom uzeti, unapred je znala kada će doživeti orgazam, kada neko mlako zadovoljenje, a kada će sve da odglumi.
Ovog je puta glumila, ne zato što se Momčilo nije dovoljno potrudio, već zato što je  u njenim mislima bio neko drugi...
Neko zbog kog se osećala bolesno, neko kog ne bi smela da poželi...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖