Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 26

"Gospodo, da li razumete šta od vas tražim? Vi ste hteli da vas zastupam, plaćate moj honorar i ne lažimo se, veliki je i sada ćutite? Dajte mi nešto, bilo šta sa čime mogu da radim!"

"Mi nismo cinkaroši!" reče jedan od trojice muškaraca uhapšenih u raciji. Situacija je bila čista, uhvaćeni s rukama u pekmezu i to umazanim do laktova.

"Niste, niko ne spori, ali hteli ste odbranu!"

"Smisli nešto!", drugi, drskiji se javio. Gledao je u Nesu i bušio rupu u njenoj glavi.

"A ti smisli advokata ispred sebe, pa tako smišljen se brani, može? Razumite, treba mi nešto da opravdam vaše bitisanje u skladištu punom droge i oružja!"

"Dima je pretio svima iz zatvora. Govorio da ima sve što je dovoljno da se popne do vrha. Kada je izašao...", prvi se ponovo oglasio, pa se na njega nadovezao i drugi muškarac "A ti si ga pustila napolje, došao je da nastavi gde je stao. Više nije bio sitna riba!"

"Dobro, još nisam čula na osnovu čega da vas branim. Ti što ćutiš, imaš da dodaš?", obratila se trećem muškarcu koji je odavao sliku osobe koja samo što ne zaplače. "Nemam", rekao je jednostavno.

"Idemo od početka! Pod pretnjom ste se našli u skladištu sa Dimitrijevićem i Aleksićem. On je iznosio plan, zapovedajući. Tako? Niste bili oduševljeni saradnjim s njim, ali ti ", pokazala je prstom ma prvog , " plašio si se za porodicu", pokazala na drugog "plašio za sebe", zatim joj je poglrd pao na trećeg muškarca " tebe je nešto ozbiljnije začačkao?"

"Sestra mi je odvedena, negde!"

Napravila je mentalnu zabelešku da javi Sergeju, koji će javiti kome treba, trafiking i ucena drugih u trafikingu je opasna prinuda.

"Žao mi je, nadam se da će šreživeti", bila je ozbiljna "ali sada imam s čime da radim! Saslušanje za kauciju je sutra, prema tome dovedite se u red!"

Ustala je polako, sakupivši svoje papire pogledala je svu trojicu. Skupina lakoumnih ljudi. Podložnih manipulaciji ili jednostavno ljudi koji imaju šta da izgube. Roditelje, porodicu, sebe same... "Ako mi date onog za kog je Dima radio imali bi kec na deset. Šta mislite o tome?" ,pitala je i bez čekanja za odgovor izašla van.

Mnogo je ljudi odbranila, ali je bilo dovoljno i onih koje je osudila. Sloboda je slatka samo kada je prava, bez griže savesti- ako je u opšte ima, bez osvrtanja preko ramena, bez bojazni za sopstveni život. Mračni hodnik istražnog zatvora i nastavio biti mračan bez obzira na dnevnu svetlost koja je dopirala sa svih strana. Čuvao je taj hodnik svu tamu, akumulirao je sva nedela, trpeo je svakakvu nepravdu.
A pravda... Dolazi u različitim oblicima, znala je Nesa to, baš kao što je nepravda češće pogađa.
Vozio automobil. Ubio dete. Dobio maksimalnih dvanaest. Izašao posle deset. Nastavio život.
A to dete je bilo jedinac u roditelja i njega su dobili vantelesnom. Nikad upoznalo svet, nikad selo za volan, nikad se nije udalo ili oženilo, imalo svoju porodicu.
A on, posle deset godina ponovo divlja ulicama. Pravda ga nije dokačila, nije opametila. Tu nema pravde.
Da li se kaje za sve presude koje je skratila? Da, vrlo često. I nije se pravdala da je nešto njen posao i ona samo radi što mora. Nije se pravdala, jer je verovala u kosmičku pravdu.
Verovala je da će ovog koji divlja ulicama presresti bandera. Ili možda bankina. Verovala je da će ga možda pokositi neko kog neće uhvatiti. Ili pak, pljačkaš u mračnom kutku ulice vćbez nadzornih kamera...
Znala je da je pravda vrlo često šuplja, ali dokači, na neki način, a gde je više pravde od oduzeti isto ili više onom ko je oslobođen odgovornosti? Kada onaj koji je divljajući ubio nečije dete, ostane bez svog brata ili sestre? Nije volela oko za oko, jer nedužni bi stradali, ali pravda je pravda... A ona svakom da po zasluzi, na kraju...