Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 27

Zubima je vukao bradavicu nadajući se da pod torturom popusti, da progovori. Slatki suspregnuti kikot otimao joj se s usana, ali priznanje nije. Njen odgovor je izbledio u pozadini njenog uma, dok  je  gledala kako se  njegovi  mišići  tečno  grupišu i napinju  ispod  sve  te  glatke  kože.  Niko nije  imao  pravo  izgledati  tako  dobro.  Ozbiljno.  Niko pa ni on.
"Oko čega ste se kikotale?", zagrizao je jače već natekli vršak.

"Oko snage. Koliko jako vam držimo jaja u šaci...", uzdahnula je, trebao joj je.

"Nesa..."

"Miona tvrdi da sijam. Između trudnice i zaljubljene žene."

"Trudna nisi, svakako, ali zaljubljena... To mi već prija..."

******

Oličenje posesivnog i požrtvovanog oca bio je upravo Mihajlo. Kroz svaki njegov gest mogla se osetiti ta nota urođenog zaštitnika. Da li ona umanjuje njegovu krivicu za prošla dela? Ne, nije umanjivala, još je manje pravdala, ali je svakako bila prisutna. Zbog te sigurnosti da više beće biti povređena, Nesa je dozvolila osećajima da isplivaju na površinu.
Uživala je u njihovim jutrima kada stidljivo vode ljubav, pazeći da se Liam slučajno ne probudi.
Uživala je u jutrima punim nežnosti baš kako što je uživala i u noćima ispunjenim strašću. Život je bio jedan, dozvolila je sebi  da ga živi, ne da prome mimo nje.

"Kada ću da dobijem batu, tata?"

Skoro da se zaštrknula kafom čuvši Liamovo pitanje. Obećan mu je bata, ne seka, bata. Seke su mu već preko glave, kaže da su one mekane, pamučne, ma koliko ujka Sergej govorio da devojčice u svojim životima moraju štititi, nije mu se sviđalo da one plaču.

"Nadam se uskoro. Mama i ja pregovaramo o datumu. Za početak, sada tražimo veću kuću, jer kada dođe bata, treba negde da igrate fudbal."

"Ali ova kuća je naša i velika je. I imam puno drugara za fudbal, sve ove čike koje su svaki dan sa nama. Sa njima sam igrao fudbal, naučiću i batu!"

"I mama hoće baka Danu da živi sa nama."

Liam je s nepoverenjem pogledao prvo Mihajla, a zatim i Nesu. Oko njega kao da se širila neka aura neverice, bojaznost da će ga prevariti i neće dobiti batu.
Nese se postarala da pod svojim vaspitanjem Liam zna koje su mu granice. Ali i da zna da se jednom dato obećanje ne sme kršiti. Obećan mu je brat i ma koliko obećati takvo što nije realno, znala je da ako želi porodicu, porodici mora obećanje ispuniti.

"Liame, postoji šansa da ne bude bata. Šta ako dobiješ sestru?"

"Onda ću morati i na nju da pazim, da nikad ne plače!"

"Zašto to kažeš?", Mihajlo je bio istrajan, "Jer tako kaže ujka!", odgovorio je mališan gotovo odmah.

Zurila je u svoj odraz u ogledalu. Skoro mesec dana kako je Mihajlo u njenom životu, a već je osetila da se definitivno nešto menja. Za početak, primetila je kako nije više rastrzana između Liamovih potreba i želja. Muška figura, a da nije Sergej koji je zaštitnik do kostiju, donela joj je veći autoritet nad detetom. Sada nije gorela od muke, kako je znala da kaže, kada je pita za oca ili vidi njegovu tugu što tate nema.
Ono drugo što je primetila je da više nije revoltirana prema ostatku sveta. Svakako redovno održavanje njene servisne knjižice dovelo je do zadovoljstva kojim je isijavala. I to jeste videla u svom odrazu, u ogledalu.

"Čemu ste ti Sergej učili Liama?", zabavljeno je pitao stajavši na dovratku vrata.

"Osim da se žena u životu poštuje, sestra, majka, supruga, kćer... Ništa posebno."

Prišao je i spustio poljubac na njeno rame, zatim sitan ugriz za ušnu resicu. Kasnila je na posao, s razlogom, razgovor sa Liamom se otegao. Sestra je zadnja opcija.

"Hajde, spremaj se, ja ću odvesti Liama u vrtić da ti, gospođo, ne zakasniš još više."

Sveže skuvana kafa, ako se pitala Igor je sigurno skuvao tri pre nego što je ona stigla. Raspoređeni predmeti po važnosti ili zakazanim sastancima, širom otvoren prozor, da svežina septembarskog dana ubije letnji osećaj žege. Dani su još uvek bili topli, prijatno topli naročito pod zracima sunca.

"Imaš dva sastanka, a onda imaš i ..."

"Znam! Fatalni trojac! Sve znam, samo ne znam kada ću da odlepim."

"Dinić želi da razgovara s tobom. Nasamo."

"To je onaj što mu je sestra nestala?", pitala je srketajući kafu lagano.

"Baš taj..."

Uroš Dinić je bio spreman da proda sve da zaštiti sebe, što bi bilo krajnje sebično ako bi je pitao neko, ili da zaštiti sestru, što bi bilo izuzetno velikodušno ako bi se Sergej pitao.

"Takođe, Sergej ima par stvari koje bi te možda zanimale. Stvarno je malom nestala sestra i nađena je preko granice. Dva dana pre pokolja."

"Znači, nije naš omiljeni lik... Nije Dražen."

"Nije. Neko sasvim drugi povlači marionete. Iskreno, mislim da je s vremenom Dražen ojačao, rekao bih da ga zatvor nije sputao. Postao je silniji."

"Igore..."

"Ne, stani. Uzmi makar u razmatranje. Isto vreme padaju dvojica muškaraca koji su sarađivali i pokušavali da pređu u legalne tokove. Mihajlo je uspeo, ali mu je podmetnuta droga. Dražen je još uvek imao špediciju koja je bila pod sumnjom. Ko ih je hteo van igre, za stalno?"

"Onaj kome je trebalo ono što Mihajlo i Dražen imaju. Kamioni, ljudi, poznanstva."

"Tačno. Sada je Mihajlo van igre, za stalno, bačena je senka na proces koji se vodio. Dražen je jak. Šta misliš, ko je sledeći?"

"Igore, gde je tebe Sergej pronašao?", pitala je prekidajući temu, zagledana u muškarca možda godinu ili dve mlađeg od nje. Sergej u svoje okrilje nije primao svakog.
Nije verovao mnogima.
Nije poštovao mnoge.
Imao je svoj kružok sa kojim je radio, kojima je verovao i koje je poštovao.
Igor se nekako našao tu...

"Moj brat je bio jedan od Sergejevih izbacivača. Tako je mene školovao, ali u jednom od klubova je ispalo sranje i kasnije te večeri mog su Ivana ubili iz zasede. Pucali mu u leđa. Od tada sam Sergejev štićenik..."

"Sećam se toga. Bila sam završna godina."

"A ja brucoš. Tada sam dobio i ja sličan savet koji si dobila ti. Nije sloboda kada se van zatvorskog bloka šeta... I ne brini, porodicu niko ne dira. Naročito Sergeja Nikolova."

Utonulo je u fotelju razmišljajući o Igoru i njegovim rečima. Znala je od koga je dobio savet, profesor rimskog prava, najdosadnijeg predmeta na fakultetu. Često je rimsko pravo poredio sa Dušanovim zakonikom i prenosio značenje ka uličnoj pravdi. Akcenat je stavljao često na osveti i praznini koja je nakon nje ostajala. Osveta je hladna supa ispraznog ukusa bez hranjivih materija, bez kalorija, bez ičega. Prazna. Ne daje osećaj zadovoljstva duže nego što jedna cigareta zadovolji. Nakon osvete ne ostaje više ništa.

Trebao joj je razgovor s Draženom. Ne Anđelom, već Draženom. Trebalo je njega da pita za prošlost, ali već podučena iskustvom, znala je da je to pucanj u prazno. Ostao je Mihajlo, ali čisto je sumnjala da će reći više no što joj je već rekao. One noći u hotelu, kada joj predao osiguranje.

"Nesa? Imamo problem!", Igor je bio uspaničen, držeći telefon na uhu uleteo je u Nesinu kancelariju.
Podigao je prst u znak da sada ćuti, slušajući sagovornika s druge strane.

Upitnik je stajao nad Nesinom glavom, ali nešto unitar nje je vibriralo. Nešto nije u redu, s Liamom, Sergejem ili pak Mihajlom.

"Evo, advokat Nešić je tu, daću vam je pa joj objasnite!", drsko je rekao, predao bežični telefon Nesi.

"Nesa Nešić na telefonu!"

"Tužioc Manojlović ovde! Nemamo običaj, ali, ovde imam problem, rečeno mi je da vas odmah pozovem. Vaš klijent Dojčinović Mihajlo je uhapšen."

"Po kom osnovu?"

"Posed i distribucija narkotika..."

U Nesi je sve postalo crno....

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖