Budi moj spas

Upoznavanje

Gde sam to ja? Zasto sve vreme cujem nepoznate zvukove oko sebe a ne mogu da otvorim oci? Dodjavola Andrea, potrudi se.
Pokusam da ispustim vrisak, ali sve sto se cuje je tisina. Oko mene se ponovo nalazi crnilo. Nisam sigurna koliko dugo ovo traje. Par minuta, ili je ipak proslo par sati? Jedan dan? Covece, osecam se iscrpljeno sve vreme. Samo zelim da se ovo zavrsi.
Koza mi ne reaguje na dodir.. prozirna je poput stakla? Da li je ovo nekakav san? Pokusavam da se prisetim dogadjaja od ranije.. bezuspesno. Velika crna rupa i praznina.

Posle nekog vremena spazim belu svetlost koja je dopirala do mene. Krenem da koracam ka njoj. Sto sam joj se vise priblizavala to se ona vise udaljavala. Potrcim kako mi ne bi izmakla.
Tama oko mene pocne da iscezava, a svetlost da postaje sve jaca.

U sledecem trenutku naglo otvorim oci i prvo sto ugledam je beli plafon. Zacujem pistanje nekog aparata, a iznad mene se pojavi covek sa naocarama u belom mantilu.

"Pacijentkinja se probudila iz kome", progovori grubim muskim glasom.

U nozdrve mi se uvuce miris bolnice te se namrstim. Nikada nisam volela bolnice. Zbunjeno pogledam u doktora te pokusam da se blago pridignem.

"Nemojte ustajati", opomene me te dodje do nene.
"Gospodjice Andrea, poprilicno ste dobro udareni. Ne smete se naprezati."

Klimnem glavom nemocna da kazem bilo sta. Prislonim prste na celo te ga blago protrljam. Prisetim se nesrece. Setim se svog istrcavanje iz kuce i kako nisam gledala semafor. U sledecem trenutku bivam udarena. Poslednje cega se secam kroz maglu predstavlja muski glas koji me je uzaludno dozivao.

Trgnem se te svu paznju usmerim na doktora koji mi je vrsio preglede i usput objasnjavao moje stanje. Ukratko, imala sam srece.
Kako on kaze odmah sam dovezena u bolnicu, tacnjje covek koji me je udario me je dovezao i to je ono sto je najvise uticalo na sve dalje.

Nakon sto obavi jos par analiza i donese zakljucak, izadje iz sobe ostavljajuci me sa medicinskom sestrom.

"Imas posetu", nasmesi se ona.

"Posetu?"

Klimne glavom.
"Decko koji je 24/7 bio ovde i brinuo", objasni mi ona.

Uplaseno je pogledam. Da li je to.. nemoguce. Nemoguce da je saznao gde sam. Uzdahnem uznemireno.
Sigurno je on. Dezurao je ovde kako bi se uverio da mu ne izmaknem ponovo. Uzalud sam se trudila da pobegnem. Tek mi sada nema spasa.

"Pozvacu ga da udje", obavesti me ona te tako prekine moje razmisljanje.

Uspaniceno pogledam prema njoj. Krenem da je zaustavim kada se vrata otvore i iz njih proviri nepoznata osoba.

Izdah olaksanja napusti moje grlo kada shvatim da to nije on i da sam previse paranoicna.

Mateo POV

Nervozno sedim u cekaonici na neudobnoj stolici. Cetvrti dan kako nisam spavao od brige. Jebote kako se samo tako stvorila niotkuda?! Nisam ni stigao da zakocim vec je bila udarena.

Protresem glavu te spazim kako doktor izlazi iz njene sobe. Ustanem te brzim korakom dodjem do njega ocekujuci da je danas nesto drugacije u odnosu na juce.

"U dobrom je stanju. Probudila se", saopsti te me potapse po ramenu.

Odahnem te se okrenem prema zidu stavljajuci ruke preko lica. Hvala ti Boze. Ne znam kako bih ziveo sa cinjenicom da je neko bice stradalo zbog mene. Progutam knedlu koja se u grlu stvarala vec duze vreme te ne cekajuci ni sekund vise udjem u prostoriju.

Medicinska sestra i ona usmere svoje poglede ka meni.

"Budna si..", tiho izgovorim kao da i sam sebe ubedjujem u to.

Ona zbunjeno pogleda u mene.

"Ostavicu vas", izgovori medicinska sestra te napusti sobu.

Dodjem do nje te se smestim na stolicu koja se nalazila pored njenog kreveta. Primetim njene uplasene okice, te se trenutak kasnije povuce malo desno na krevetu, odaljavajuci se od mene.

"Ti si.."

Zapocne tiho recenicu, ali je ja prekinem.

"Decko koji te je udario kolima, da", zavrsim njenu misao.