Budi moj spas

Ali ja nisam tamo

Kada je kazaljka na satu otkucala 18:00 dohvatio sam jaknu sa kreveta i obukao je. Zakljucao sam vrata i seo u kola. Duboko uzdahnem i pokusam da se smirim. Moram biti sabran. Ludeo sam citav dan, izludjivalo me je sto sam nemocan i sto nisam mogao da joj pomognem, provela je ceo dan sa tim manijakom, ne znam ni kako je...
Protresem glavu te ubacim kljuc i startujem auto. Saberi se Mateo. Mora ti biti hladna glava sada. Ne smes napraviti nikakvo sranje.
Prisetim se kako sam pre polaska napisao tri pisma u slucaju da nesto krene po zlu. Roditeljima, Nikolasu ...i njoj.

Kada sam stigao na odrediste sacekao sam jos par minuta u kolima. Proverim da li mi je pistolj na svom mestu i da li je dobro sakriven.
Moj pradeda i deda su se bavili lovom i streljastvom, bili su strucni u tome pa su obucavali i mene.
Posluzice.
Izadjem iz auto te se zaputim ka ulazu u fabriku. Citavo mesto je bilo oronulo, napusteno i u vazduhu se osecao miris mahovine i budji.

Otvorim teska metalna vrata te se zacuje glasna skripnja. Udjem unutra te se nadjem oci u oci sa jednim covekom. Osmotri me te mi se malo priblizi.

"Ovamo", izgovori promuklim glasom.

Krenem za njim prateci ga te se za par sekundi hodanja nadjemo u ogromnoj prostoriji. Tamo su stajala jos 3 coveka. Zbunim se kada shvatim da nijedan od njih nije Boris.

"Sam je, proverio sam", izgovori stariji lik te stane iza jednog krupnijeg lika. Pretpostavljam da im je to vodja. Srce mi je sve vreme jako kucalo u grudima, a adrenalin mi je strujao kroz telo.

"Gde je ona?", upitam na ivici strpljenja.

"Boris je sa njom. Dovesce je kada sklopimo dogovor. Dakle, ovo su nasi uslovi", zapocne on ali ga ja prekinem.

"Ne. Prvo zelim znati da je ona dobro. Onda se mozemo dogovoriti", ne popustim.

Lagao bih kada bih rekao da nisam osecao strah. Mislim da me je sekunda delila od toga da me ova trojica izresetaju mecima. Ali morao sam znati da je ona dobro.

Ridjokosi lik se okrene ka onom najkrupnijem te on klimne glavom. Dodje do mene te se zbunim.
Iz dzepa izvuce telefon i okrene broj. Pruzi mi telefon.

Posle par sekundi zacujem tihi umorni glasic sa druge strane.

"Mateo? Jesi li to stvarno ti?", bojazljivo upita i meni oci zasuze.

Klimnem glavom kao da moze da me vidi.

"Ja sam. Ne brini se, bice sve u redu Dea", pokusam da je utesim jer zacujem njen plac sa druge strane slusalice.

"Nisi ni trebao da dolazis", promrmlja.

"Uradicu sta god treba i izvuci cu te odavde Dea", tesio sam i sebe i nju

"Ja..volim te", tiho kazem.

"Ali ja nisam tamo Mateo", zbunjeno izgovori te zacujem Borisov glas.

Kako to misli nije ovde?

"Okej uverio si se da je dobro, dosta je bilo", onaj lik mi uzme telefon.

"Gde je ona?!", iznervirano upitam i uhvatim ga za kragnu.

"Ej ej ej", treci lik uleti izmedju nas i razdvoji nas.

"Prvo: daces nam tvoju firmu i celokupan iznos sa svog racuna. Onda mozemo da pricamo o tome gde je ona"

Shvatim da sam upao u zamku i da je verovatno vise necu ni videti. Samo su me namamili ovde kako bi dobili to sto zele.

Odjednom se zacuje mnošto nepoznatih glasova te medju njima uspem da razaznam jedan poznati. Nikolas. On je ovde?

"Budalo jedna koga si zvao? Rekli smo bez uplitanja policije!", vikne i odgurne me. Zatim izvuce pistolj iz svog pojasa, ali ja budem brzi i izvucem svoj. Povucem obarac i pogodim ga u nogu.
U tom trenutku policija ispuni celokupnu prostoriju. U toku pucnjave bivam zakacen u rame i osetim jak bol.

Cucnem iza nekog metalnog dela koji mi je sluzio kao stit i uhvatim se za rame.
Dodjavola krv.

U roku od nekoliko minuta pucnjava se smirila. Sva cetvorica su bila uhapsena, ali mi to trenutno nije predstavljalo nikakvo olaksanje.

"Sve je cisto! Razdvojite se i nadjite tu devojku", vikne njihov nadredjeni te se ostali policajci podele po timovima i krenu.

Nikolas dodje do mene.

"Drago ti je sto me vidis?", nasali se

"Dosao si u pravi cas", nasmejem se.

"Moras u bolnicu. Moraju da ti usiju to", namrsti se.

Klimnem glavom te spustim pogled.

"Ona nije ovde Nikolase", promrmljam.

Pre nego sto uspe da me ista pita ista ta recenica se zacuje od strane policajaca.

"Nije ovde", odzvoni mi u usima te se slustim na pod i zabijem glavu u ruke.

Dodjavola Andrea gde si?!

Pridje mi sef policije.
"Imate li ikakvu ideju gde bi mogla da bude?"

Odmahnem glavom.
"Razgovarao sam sa njom i..on je bio tu. Nije uspela nista da kaze"

On se zamisli na kratko.
"Mozda znate i vise nego sto mislite.
Da li ste primetili nesto neobicno tokom poziva? Neke zvukove u okolini? Setite se, bilo sta sto moze biti od pomoci", objasni mi.

Zamislim se na kratko i pokusam da povezem stvari u mojoj glavi.
"Mislim da su putovali..zvuk nije bio cist, nije zvucalo kao da stoje u mestu. U pozadini se cula buka automobila i..izgledalo je kao da su na autoputu", zamisljeno promrmljam.

On klimne glavom te izvuce telefon iz dzepa.

"Hitan slucaj, zatvorite sve rampe i granicne prelaze. Ponavljam zatvorite sve rampe i granicne prelaze. Niko ne sme da izadje iz ove drzave. Poslacu vam opis i sliku devojke koju trazimo", naredi te prekine poziv.

Preusmeri pogled na mene.
"Moras pod hitno u bolnicu, dok se to nije inficiralo"

Skrene pogled ka mom pistolju koji je bio na podu.
"O ovome cemo razgovarati kasnije. Moze da saceka"

Klimnem glavom te udjem sa Nikolasom u auto i zaputimo se ka najblizoj bolnici.

Pisite misljenjaaa💕