Budi moj spas

Kako je to moguce

MATEO POV

Par sati kasnije, nasli smo se u basti restorana. Andrea je sve vreme bila pripijena uz mene i nismo se odvajali jedno od drugog. Povremeno bi mi ubacivala pomfrit u tanjir, jer kako ona kaze hrana je ukusnija kad se deli. Skrenem pogled sa svog tanjira te je krisom pogledam stoti put veceras. Na sebi je imala belu usku haljinicu i niske stikle. Kosu je blago uvila i podigla u pundjicu. Bila je tako slatka i sto je jos bitnije, bila je srecna.
Atmosfera je sve vreme bila opustena i uzivali smo. Ne postoji mesto gde bih trenutno zeleo da budem u ovom trenutku nego ovde pored nje.

"Mateo?", dozove me kada primeti da je ne slusam sta prica.

"Hm?"

"Zamislio si se", promrmlja i namrsti se malo.

Priblizim joj se te se zbuni.
"Mnogo si lepa. Pravi sam srecnik", sapnem te joj ostavim sitan poljubac na vrat.

Usne joj se razvuku u osmeh te se samo jos vise pribije uz mene.

"Prestani, pocrvenecu", kaze.

"Ali to je istina", odgovorim joj i kada primetim da par ljudi plese ustanem i povucem je za sobom.

"Hajde da igramo", stavim svoje ruke oko njenog struka te me ona obgrli oko vrata.

Nikolas i Nina su se izgubili negde pre pola sata, tako da smo ostali sami.

"Mnogo mi znacis Mateo", tiho promrmlja.
"Ne bih htela nikad da te izgubim", doda te nam spoji poglede.

"Neces me nikad izgubiti ludice, zaboravi na to", iznenadjeno kazem.

Klimne glavom te je povucem u poljubac. Pomerali smo se uz ritam muzike i zaboravili na svet oko nas.

Osetim vibriranje telefona te se trudim da ignorisem, ali kako ne prestaje nevoljno se odvojim od nje.

Izvucem telefon te se na ekranu pojavi dobro poznato ime.

"Izvini moram da se javim, hitno je..", brzo izgovorim te se malo odaljim od muzike i guzve.

"Reci Ivane"

"Hej izvini sto te zovem ovako kasno, ovaj imamo mali problem..", zabrinuto izgovori.

"Znas da je Boris u zatvoru do sudjenja, kada bi trebalo da se dokaze da je kriv.. pa ovaj, mozda izadje ranije", nastavi a meni se u trenutku zavrti u glavi.

"Molim?! Kako je to jebeno moguce?!", viknem iznervirano.

"Nisam sasvim siguran, razgovarao sam sa njegovim advokatom. Ima veze sa onim clankom koji je izasao. Ako se napravi prica da je Andrea sve to izmislila.. ovaj, mozda ga puste..i onda sudjenja nece ni biti."

"Je l mene neko zajebava ovde? Ako je izmislila? Kako neko moze da izmisli...", ucutim ne momenat.

Pritisnem prstima tacku izmedju obrva te pokusam da se smirim.

"Nisi je video taj dan", tise kazem.
"Kada je izasla iz bolnice, bila je sva u modricama. Sve je bolelo. I sto je najgore od svega, ja sam je nagovorio da pokrenemo tuzbu", osetim se krivim.

"Mateo nisi mogao da znas. Uradio si ono sto si mislio da je u tom trenutku najbolje za nju. Dobro znas da nije do tebe, nego do toga sto niko ne postuje zakone u ovoj drzavi. I do toga, sto se zenama ne veruje. Uvek muskarci ispadnu cvecke.
Kada prijave nasilje kazu "sto nisi prijavila ranije" ili uvek nadju nacin da opravdaju muskarca za takav cin", pokusa da mi objasni.

"Znam Ivane..sve znam. Moram da se vratim sad, pricacemo sutra u mojoj kancelariji vazi?"

"Dogovoreno, cujemo se drugar", prekine poziv.

Uzdahnem iznervirano te krenem nazad. Kada se vratim za nas sto, Nina se nasmeje te cim sednem radnosno progovori
"Paaa, zajedno smo!"

Vidim kako Andrei pocnu da se cakle oci te se nasmesi.

"Cestitaam, dugo vam je trebalo. Svi smo znali da ce se to desiti od pocetka", promrmlja ona.

"Cestitam", izgovorim te se naslonim na stolicu. Njih troje su sve vreme pricali i zbijali sale. Trudio sam se da kazem ponesto i da sakrijem svoju promenu raspolozenja.

"Mateo?", dozove me Andrea.

"Hm?"

"Hladno mi je malo. Mozes li mi dati sako? Ti ga ionako ne nosis", promrmlja tiho i tek tada primetim da joj se koza sva najezila.

Mateo budalo.

"Da, ovaj naravno. Izvini..", uzmem sako sa naslona stolice te ga prebacim preko njenih ramena.

Povucem njenu stolicu blize mojoj, te je obgrlim rukama i privucem blize sebi.

"Lepo ti stoji", zamisljeno izgovorim i otisnem poljubac u njenu kosu.

"Hvala ti. Je l sve u redu? Smorio si se odjednom..", zabrinuto upita te me pogleda tim njenim okicama.

"Super je sve, malo me boli glava. To je sve", slazem ne zeleci da brine. Jos uvek nisam odlucio da li cu joj reci za novonastalu situaciju.

"Ici cemo kuci ranije ako zelis", predlozi.