Budi moj spas

Mozes me tuziti

"Kako si sada?"

"Dobro", kratko izusti.

Nastane tisina. Njen pogled je setao po prostoriji dok je moj bio fiksiran za nju.

"Doktor mi je rekao da si me odmah dovezao i da je to bilo presudno. Hvala ti..", tiho izgovori ne gledajuci u mene.

Blago se pridigne te se ledjima nasloni na zid. Klimnem glavom te joj pruzim ruku.

"Mateo", predstavim se.

Sumnjicavo pogleda prvo moju ruku pa zatim i mene.

"Andrea", promrmlja ne pruzajuci svoju ruku.

Nasmejem se te spustim svoju. Ustanem te se priblizim njenom krevetu.
Pruzim joj fasciklu sa papirima koju sam drzao sve vreme u drugoj ruci.

"Izvoli.. ukoliko ti se neki deo ne dopada mozemo izmeniti. Moj advokat je sastavio."

Zbunjeno uzme fasciklu te je otvori. Pogledom preleti preko prvog papira te me iznenadjeno pogleda.

"Tuzba? Sastavio si mi tuzbu?" kaze u neverici.

"Mozes me tuziti. Imas pravo na to", slegnem ramenima.

Ironicno se nasmeje te zatvori fasciklu i odlozi je na stocic pored kreveta.

"Ne zelim te tuziti. Sama sam kriva", prizna.

Iznenadim se. U ugovoru je stajala velika kolicina novca kao naknada. Niko normalan to ne bi odbio.

"Posteno", promrmljam te se smestim nazad na stolicu proucavajuci je.

"Istrcala sam na ulicu. Nisi mogao da me vidis", uzdahne.

Klimnem glavom zakljucavajuci moj pogled sa njenim.

"Taj kraj je stvarno nepregledan.. Gde si uopste zurila toliko?", upitam zainteresovano.

Ali ne dobijem odgovor. Spustim pogled te primetim kako sve vreme guzva rub svoje spavacice. Nervozna je.

"Zelis li nekoga da pozoves?" pruzim joj svoj telefon.

Prisetim se kako je medicinska sestra procitala njen karton i obavestila doktora kako su joj roditelji davno preminuli. Ali ovako lepa devojka sigurno ima decka, drugarice.. nekog kome je stalo do nje.

Odmahne glavom nesigurno.
"Nemam nikog", sapne tiho i moje srce se na trenutak stegne.

"Zapravo dve drugarice, ali ne zelim da brinu", nadoveze se na prethodnu recenicu objasnjavajuci mi.

Krenem nesto da kazem, ali me ulazak doktora prekine.

Pocne razgovarai sa njom objasnjavajuci joj njeno stanje dok usput cita rezultate analiza.

"Veceras mozete kuci. Prva kontrola je za tri dana", saopsti joj na sta ona klimne glavom.

"O da i jos nesto. Neko se mora adekvatno brinuti o vama.
Dve nedelje nema naprezanja niti bilo kakve aktivnosti. Za dalje cemo videti. Ukoliko nemate osobu koja bi pazila na vas, to ce ciniti Marko. Kucna nega je njegova specijalnost."

Primetim kako smo se oboje namrstili na spomen muskog imena.

"Doci cu u popodnevnu smenu da vas jos jednom pregledam i sredim otpusnu listu. Tada mi mozete saopstiti Vasu odluku", izgovori te se povuce i izadje iz prostorije.

Ona izdahne te stidljivo pogleda u mene.
Nije mi bio jasan razlog njenog ponasanja. Sve vreme se cinila previse povucenom, distanciranom za bilo kakav razgovor.

"Zelis li da te odvezem do stana?", upitam i u njenim ocima ponovo ugledam strah.

"Ne zelim se vracati tamo", progovori nervozno guzvajuci kraj svoje spavacice.

Ustanem sa stolice te pridjem njenom krevetu.
Cucnem tako da se sada nalazim u visini njenih ociju.

"Mogu li se ja brinuti o tebi?", upitam tiho.

"Molim?", iznenadjeno pogleda u mene.

"Ja..znam da sam potpuni stranac u tvom zivotu i da me ne poznajes, ali dopusti mi da ti se oduzim barem", polako joj objasnim. Istrcala je da, to je tacno i nisam mogao ni da je vidim a kamoli odreagujem na vreme ali sam se ipak osecao krivim.

"Nema potrebe. Ne zameram ti", promrmlja te skrene pogled ka cosku sobe.

Primetio sam da otkako sam ovde nije mogla da odrzi kontakt ocima ni 3sekunde. Sve vreme je njen pogled lutao po belim zidovima prostorije trazeci nekakav izlaz.

"Insistiram. Uostalom cula si doktora, moras mirovati. Ili bi radije da te Marko pazi?,isprovociram je.

Besno me pogleda te se ugrizem jezik. Umesto odgovora dobijem njeno nervozno coktanje.

"Ne treba mi niko", sapne posle nekog vremena.

Ova devojka je i previse tvrdoglava. Ne znam na koji nacin vise da joj objasnim.

"Slusaj Andrea..obecavam da ti necu nauditi. Brinucu o tebi ove dve-tri nedelje. Ukoliko se budes osecala neprijatno mozes u bilo kom trenutku pokupiti svoje stvari i otici. Necu te zadrzavati"

Krenem da kazem jos nesto kada me njen tihi glasic prekine.

"U redu", slozi se.

Blago se nasmejem.

"Bicu u cekaonici ukoliko ti zatreba nesto. Odmaraj sada. Vidimo se uvece", pozdravim je te izadjem napolje ostavljajuci je samu sa svojim mislima.