Budi moj spas

Modrice su od nesrece, zar ne?

Mateo POV

*par sati kasnije*

Ustao sam sa stolice te se zaputio ka sobi. Vrata su bila blago odskrinuta te sam provirio unutra.

"Ne zelim. Imam vec dovoljno problema", zacujem zenski uznemireni glas. U sred razgovora su.

Namrstim se te udjem unutra. Kada me Andrea primeti brzo povuce rukav svoje spavacice na dole prekrivajuci ruku.

Zbunjeno pogledam u doktora.

"Sve u redu?"

On klimne glavom te uputi jos jedan pogled Andrei pre nego sto napusti sobu.

Ona se promeskolji na krevetu. Ustane te primetim kako joj se manta. Prisloni svoj dlan na zid kako bi se pridrzala.

Coknem jezikom te dodjem do nje.

"Ovako ce biti brze", izgovorim te jednu ruku obmotam oko njenog struka dok drugu premestim iza njenih kolena.

Podignem je u narucje kada primetim da joj je neugodno.

"Opusti se", promrmljam dok je iznosim iz sobe.

Obmota rucice oko mog vrata. Njeni hladni prsti nateraju me da se najezm.

Dodjemo do kola te je spustim na suvozacevo mesto.

"Izvini na neredu", kazem dok skanjam papire i fascikle i bacam ih na zadnje sediste.

"Proslih par dana mi je auto bio kancelarija",nasalim se iako je to bila istina. Zaista sam brinuo tako da nisam ni odlazio kuci. Radio sam i spavao u kolima.

"U redu je", blago se nasmesi te se malo protrese i udubi u svoje sediste.

Primetim kako joj je hladno. Iako je bio april padala je sitna kisa i prohladan vazduh jezio je njenu kozu.
Otkopcam svoju duksericu te je ogrnem njome.
Trgne se te me nezno pogleda tim njenim zelenim ocima. Da li je svesna kako me gleda i koliko je slatka?
Odmahnem glavom terajuci misli.

"Pojacacu i grejanje", izgovorim te pokrenem auto.

Klimne glavom ne govoreci nista. Sve vreme je gledala kroz prozor.

"Imamo nekih pola sata voznje. Slobodno upali radio i pusti sta hoces da slusas", pokusavao sam da napravim opustenu atmosferu.

Iznenadjeno pogleda u mene i tada prvi put otkako smo usli u auto progovori.

"Koliko imas godina?", upita.

"27. Otkud sad to pitanje?"spojim nam poglede, ali ona ubrzo skloni svoj.

Slegne ramenima.

"A ti?"

"22. Uskoro 23", izgovori.

Klimnem glavom.
Uocim pumpu te se iskljucim sa puta.

"Stacu samo da natocim gorivo", obavestim je dok se parkiram.

Andrea POV

Kada izadje iz kola dopustim sebi da ga bolje pogledam. U majici kratkih rukava njegovi misici i navezbano telo su dolazili do izrazaja. Kratka, tamna kosa i brada od 2-3 dana koja mu je bas pristajala.

Protresem glavu trudeci se da ne razmisljam o tome. Ne padam na iste muske fore dva puta.
"Jednom je bilo dovoljno", pomislim u sebi kada se prisetim pakla kroz koji sam prosla.

Uzdahnem te ga ugledam kako ulazi u prodavnicu. Posle par minuta izadje sa velikom kesom. Skupim obrve. Otvori vrata te mi u krilo smesti punu kesu grickalica i slatkisa.
Zbunjeno pogledam u njega te podignem obrve.

"Nisam znao sta volis", kaze.
"A poznavajuci te nepuna 3h verovatno bi odgovorila da ne zelis nista i nastala bi svadja" nadoveze se i uspe da mi izvuce osmeh.

Zahvalim se te rukom zaronim u kesu. Izvucem cips te ga otvorim i pocnem da grickam. Mateov pogled je bio prikovan za put dok je moj lutao po delovima grada kroz koje smo prolazili. Tiha muzika je sve vreme svirala na radiju i cinila ovu situaciju manje neprijatnom.

"Mogu li da te pitam nesto?", progovori on posle nekog vremena.

Nesigurno klimnem glavom.

"Video sam modrice kada sam te podigao u narucje", zapocne i meni se celo telo zgrci.

"To ti je od nesrece, zar ne?", izgovori tise.

Klimnem glavu slagajuci ga. U tom trenutku kroz glavu mi prodje razgovor sa doktorom od danas.

"Gospodjice Andrea, svesni ste da mene ne mozete lagati. Dakle, modrice? Da li neko vrsi nasilje nad vama?" zabrinuto me upita gledajuci u zelene i ljubicaste krugove po mom telu.

Uplaseno odmahnem glavom zeleci da sakrijem istinu iako je za to vec kasno.

"Ukoliko Vas neko zlostavlja to se moze zaustaviti. Postoji procedura. Ali morate ispricati sve od pocetka do kraja. Morate se izboriti za sebe", nastavi on kada ga ja prekinem.

"Ne zelim. Imam vec dovoljno problema"

Tada u sobu udje Mateo prekidajuci nas razgovor.

Protresem glavu. Mateov glas me vrati u sadasnjostz.

"Za sve sam ja kriv. Stvarno mi je zao", izgovori potisteno.

Nisam zelela da krivi sebe zbog tih modrica ali isto tako nisam ni zelela da mu kazem odakle su.

"Mislila sam da smo to resili. Bio je nesrecan slucaj", izgovorim.

"Proci ce. Nece ostati ni oziljak", tesim nas oboje. Mozda onih fizickih oziljaka nece biti, ali su se psihicki vec duboko urezali u moje srce i napravili haos.