Budi moj spas

Ljubomora

Andrea POV

"Kada mogu kuci?", tiho upitam posle duzeg vremena. Primetim kako se Mateo trgao.

"Mislio sam da si zaspala", kaze dok me ceska.

Odmahnem glavom te se jos vise pribijem uz njega.

"Nisam siguran. Ostaces ovde jos dan, dva sigurno. Moraju da se uvere da si u redu..", polako mi je objasnjavao kao malom detetu.

"Ali ja zelim kuci. Bicu dobro kada izadjem odavde", durim se.

"Dea..i ja bih najvise na svetu zeleo da te sada podignem u narucje i odvedem kuci, ali ne mogu", poljubi me u slepoocnicu.

Isfrustrirano izdahnem.
"Samo zelim da lezimo zagrljeni u dnevnom boravku i jedemo one nase cokoladne kroasane dok gledamo film"

"Bice", kratko izgovori.

Neko vreme provedemo u tisini te on progovori.
"Zelis li da pricas o onome sto se desilo?", pazljivo upita.

"Ne"

Klimne glavom u znak razumevanja.
"Saslusacu te kada budes htela da mi ispricas"

"Srecna sam sto te imam", sapnem kao da ce se sve srusiti ako izgovorim to malo glasnije.

Nasmeje se te me poljubi.

"Dremni sada. Potreban ti je odmor", povuce me ispod pokrivaca i ususka. Naslonim glavu na njegove grudi i zagrlim ga.

....

Kada sam se probudila nije ga bilo. Popodne sam provela sa Ninom i Nikolasom. Nakon par sati sam ih jedva ubedila da sam dobro i da mogu da odu kuci da odmore.

Pozelim da nazovem Matea, ali se setim da nemam ni telefon kod sebe. Posle par minuta vrata se otvore, ali u sobu ne udje Mateo vec Teodor.Policajac koji me je spasio. Kada su me tek prebacili u bolnicu on je bio sve vreme pored mene i smirivao me je. Sprijateljili smo se.

"Mislio sam da ce ti dobro doci", izgovori te mi pruzi vocni smuti.

"Hvala ti", nasmesim se te ga probam.

"Uh mnogo je ukusan",iznenadjeno kazem.

"Moj omiljeni. Znao sam da ce ti se svideti", izgovori i ja se na trenutak osetim neprijatno.

Pridje te sedne na ivicu mog kreveta.
"Kako si?"

"Bolje..zahvaljujuci tebi. Spasio si me", priznam.

"To mi je posao", namigne te se nasmeje.

Zamisli se malo te progovori.
"Stvarno mi je zao sto si prosla kroz sve to. Boris je kreten"

"A Mateo?", upitam namerno.

"Dobar je on. Malo ljubomoran, ali dobar. Mnogo mu je stalo do tebe", iskreno kaze.

"I meni do njega.."

"Znam to. Ne zameri mi, interesantno mi je da ga nerviram", izgovori i to mi izmami osmeh na lice.

"To je zbog toga sto misli da ti se svidjam. Ili da postoji sansa da ti se svidim", nesigurno izgovorim.

Zbuni se.
"Nemoj da me shvatis pogresno ti si prelepa i predivna osoba, ali ne petljam se sa zauzetim devojkama."

Klimnem glavom.
"Malo je takvih. Postujem to", nasmesimo se jedno drugom i u tom trenutku Mateo udje u prostoriju.

Kada nas ugleda zajedno osmeh mu spadne sa lica. Namrsti se i pogleda Teodora ispod oka.

"Prekinuo sam nesto?", ravnodusno upita i prodje pored nas.

Nas dvoje odmahnemo glavom u isto vreme.

"Idem ja, vidimo se kasnije Dea", namigne mi te izadje.

"Vidimo se", promrmljam te kada on zatvori vrata prebacim svoj pogled na Matea.

"Gde si bio?", zainteresovano upitam.

"Da nam kupim ovo", neraspolozeno promrmlja i spusti cokoladne kroasane pored mene.

"Ali vidim da me je neko vec pretekao", hladno izgovori gledajuci u moj smuti koji drzim u rukama.

"Jos se usudjuje da te zove Dea, kao da se znate oduvek a ne jedan dan"

Nisam mogla da izdrzim da se ne nasmejem.