Udata do ponedeljka

Šesnaesto poglavlje

„Ovo vam je prešlo u naviku, detektivi." Karter se naslonio na dovratak Dinove i Džimove kancelarije i prekrstio ruke na grudima. „Samo da znate, nema šanse da mi uvalite još jednog psa da ga vodim kod Elajze."

Džim je ustao od stola i rukovao se s Karterom. Din je sledio njegov primer.

„Hvala vam što ste došli."

Kao i prošli put, otišli su da razgovaraju u sobu za ispitivanje.

„Kako je Zod?"

„Ako se izuzme njegova navika da žvaće cipele, dobro je. Elajza ga ne vodi sa sobom i uglavnom je u kući."

Din i Džim su razmenili poglede.

„Šta je sad posredi?"

„Pretpostavljamo da vam je Elajza rekla zašto smo joj poslali psa."

„Jeste."

„Da li je rekla i gospođi Harison?"

„Samanta je njena najbolja prijateljica. Šta mislite?"

Njih dvojica su ponovo razmenili poglede.

„Znate li da li gospođa Harison održava vezu sa svojim ocem?", upitao ga je Džim.

„Zar on nije u zatvoru?", zbunjeno je odgovorio Karter, očigledno ne očekujući ovakvo pitanje.

„Jeste."

„Koliko ja znam, njih dvoje nisu u kontaktu još od presude. Zašto pitate?"

Primetivši da je Džim ponovo dobacio čudan pogled svom partneru, Karter je zamahnuo rukom između njih dvojice. „Alo? Želim da znam zašto ste me to pitali?"

„Otac gospođe Harison služi kaznu u istoj ćeliji s čovekom koji je pobio Elajzine roditelje."

„Sem nema nikakve veze sa svojim ocem. Ne razumem u čemu je problem."

„To što Samanta ne želi da čuje za svog oca ne znači da on nije zainteresovan za nju. Pouzdano znamo da su fotografije s njenog venčanja dospele u ruke gospodina Harisona. Štaviše, znamo da ih je zalepio na zid svoje ćelije. Da li vam je sad malo jasnije, gospodine savetniče?"

Karteru je skočio pritisak i osetio je neobičnu potrebu da počeše dlanove. „Elajza je bila dete kad su joj ubijeni roditelji", izgovorio je, mada je bio svestan da ova dvojica drže nekog keca u rukavu kojim će izbiti sve njegove adute nade.

Din je otvorio kartonsku fasciklu koju je poneo sa sobom, i predao Karteru neku fotografiju. Na njoj je bila žena naslonjena na visokog muškarca u ranim četrdesetim. To ne bi bilo uopšte neobično da ta žena i Elajza nisu ličile kao jaje jajetu. Pored te žene stajala je krezuba nasmejana devojčica tamne kose vezane u konjski rep.

„Ne samo da Elajza liči na svoju pokojnu majku već i zvuči isto kao ona."

Karter je prešao palcem preko fotografije. Elajza je bila lepa čak i kao klinka.

„Ako Elajza insistira da živi onako kako trenutno živi, trebaće joj bolja zaštita."

Karter se toliko zamislio da nije čuo šum ispred vrata, sve dok se ona nisu otvorila i poznata čupava njuška se pojavila u prostoriji.

„Nadam se da postoji dobar razlog za ovo", rekla je Elajza koja je ušla za psom. Zaćutala je ugledavši Kartera. „Šta ti radiš ovde?", začuđeno je izgovorila.

Karter je ustao i prišao joj. Njena tamna kosa skliznula joj je s ramena kao svilena ešarpa. Karter ju je uhvatio za ruku i prepleo prste s njenim. Onaj svrab koji je malopre osetio u dlanovima nestao je u momentu.