Pokušaj da zaboraviš 🔚

Part 1

Živim poslednjih godinu dana glumeći većinu vremena koje provodim sa porodicom i prijateljima. Glumim da zavaram sebe, glumim da ne sekiram porodicu, glumim jer me on slomio, pokupio deliće i bacio u kantu ali posekla sam ga, dok je sakupljao moje krhotine izbacila sam kandže i ogrebala ga, možda sam ja završila u kanti ali on je ostao na podu da krvari.

Guram dan za danom i svima govorim da sam dobro, ali znam da mi niko ne veruje, jer ko bi poverovao da sam zaboravila izdaju svog verenika i rođene sestre? I nisam, njihova izdaja me i dan danas boli, ali prebolela sam njih. Njega više ne volim, ubio je moju ljubav onog dana kada je rešio da spava sa mojom sestrom. A ona? Pa ona je moja starija sestra, znam da bi ubilo moje roditelje da je se odreknem, zato sam stisnula zube i oprostila joj, ali nisam zaboravila. A sve bih dala da zaboravim ono što su mi učinili, sve bih dala da me porodica i prijatelji ne posmatraju kao naivnu jadnicu koju je verenik varao sa sestrom.

Tako je varali su me dugo, a do danas sam mislila da je ta noć bila samo posledica njihovog pijanstva, to mi je bila mala uteha.

- Žao mi je Valentina, ali mislila sam kada si ih uhvatila da si saznala sve - Eva moja sestra od tetke upravo se izletela.

- Da li svi znaju osim mene? - glava me više boli od njih dvoje.

- Da, izvini stvarno nisam znala da ne znaš - ponovo mi se izvinjava.

- Nije bitno više.

- Kako nije bitno? Jeste, nisi izašla ni sa kim od kad si ga ostavila. Samo znaš za predavanja, kuću i posao, više ni ne izlaziš a danas je tako dobar dan. Diplomirala si i umesto da slaviš i opijaš se ti sediš ovde i čitaš knjigu kao neka baba - besnela je na mene.

- Moraš da ga preboliš, prošlo je gotovo godinu dana - dodaje tiše.

- Eva, zašto mi ne veruješ? Ja sam završila sa Markom, ne volim ga više.

- Možda zato što si se nakon njega zatvorila? Katarina uživa u životu a ti toneš, brinem se za tebe - gleda me kao da mi je majka.

- Ne znam kako da te uverim da sam dobro - ne znam šta više da joj kažem.

- Dobro samo ti to sebi ponavljaj - besno je ustala sa mog kreveta.

- Kada budeš bila spremna za razgovor, potraži me - demonstrativno je napustila moju sobu.

Zarila sam lice u šake pokušavajući da pobegnem sama od sebe. Ja sam dvadesetčetvorogodišnja devica koja se verila sa dvadeset tri godine, raskinula veridbu sa dvadeset četiri i na dan kada je diplomirala sedi sama u svojoj sobi. Eva je u pravu, zaista delujem očajno. I zaista treba da uradim nešto po tom pitanju.

Trgnula sam se na zvuk kucanja na mojim vratima.

- Je li slobodno?

- Tata, uđi.

- Video sam Evu, delovala je neraspoloženo - seo je na istom mestu gde je do malopre sedela ona.

- Tata, rekao si mi da mogu da izaberem sama poklon za diplomiranje. Da li to još uvek važi?

- Naravno dušo, šta želiš?

- Želim da odem nekud na par dana - potrebno mi je da pobegnem.

- Naravno, snaći ću se na poslu bez tebe - šeretski mi je namignuo. Moj tata poseduje dva kafića i ja radim sa njim od svoje srednje škole, ja se više bavim administracijom i radim u šanku ili konobarišem zavisi kako kad, dok je on zadužen za nabavku, zapravo ja više radim od njega jer on voli često da eskivira. Malo je lenj ali divan i znam koliko me obožava.