Pokušaj da zaboraviš 🔚

Part 12

Deca se razvrište na zvuk zvona poslednjeg dana u ovoj školskoj godini, samo što sam krenula da predajem a već sam na odmoru. Kao da sam juče krenula sa radom, setim se prvog radnog dana i misli mi odmah odlete ka njemu. Dva meseca, skoro dva jebeno duga meseca pokušavam da ga zaboravim. Osećam se kao da hodam sa ogromnom rupom u grudima. Pokušavam da je popunim poslom, radim u školi, idem u jedan kafić, zatim u drugi i tako svakog dana. Smršala sam, sva odeća mi je velika bar za dva broja, ali ne jedem, toliko se trudim da ostanem zaposlena da zaboravljam na hranu. Roditelji mi stalno zvocaju što me tera na razmišljanje da se iselim iz kuće. Zato otvaram novine koje sam kupila da pogledam stanove za iznajmljivanje, jer svaki trenutak koji provedem sama sa svojim mislima, je usmeren ka njemu.

- Dopada mi se - Eva, Katarina i je se nalazimo u stanu u istoj zgradi gde se nalazi i Katarinin stan, samo sprat više, čula je da se izdaje i obavestila me.

- I meni se dopada, stan je dvosoban, mogla bih da uzmem i cimerku - iako želim da se preselim i dalje mi se ne dopada ideja da živim sama. Kukavica.

- Ili cimera.

- Bez muškaraca u mom životu do daljnjeg, očigledno ne umem da ih izaberem - kažem više za sebe.

- Sestro ne sekiraj se nisi jedina - moja porodica i prijateljice znaju zašto sam ostavila Olivera, sve osim za ono da je bio makro, to im neću reći i mene je stid.

- Uzeću ga - naprasno donesem odluku.

- Dobro onda, idemo da potpišeš ugovor.

I tek tako promenim načisto svoj život.

Prolazi i treći mesec i moram priznati da me kriza sve više i više hvata. Spavam sa jebenim satom, doduše on stoji na noćnom stočiću ali buljim u njega svako veče pre nego što zaspim. Razbijam se od posla, ne stajem i kao da to nije dovoljno idem u teretanu sa Evom, ona ređe od mene ali ja svakog drugog dana, ubijem na onim spravama sav višak energije, toliko se istrošim da se nakon tuširanja komiram, sve samo da ne mislim o njemu i da ne okrenem njegov broj. Počela sam da ostavljam telefon u stanu, jer se bojim da bih ga u nekim trenucima slabosti mogla nazvati.

Vraćam se sa treninga i zatičem korpu sa crvenim ružama pred vratima. Srce mi lupa kao ludo dok grozničavo razmišljam da li je od njega. Polako kao da pipam bombu otvaram mali koverat.

Srećno useljenje, Marko.

- Šta? - ma odakle mu hrabrosti? Zgrabim cveće i upitim se sprat naniže.

- Evo. Valentina, nisi trebala - Katarina mi se smeši.

- Nisu za tebe, za mene su, od Marka - pružim joj korpu sa ružama.

- Zašto? - zbunjeno zatvara vrata iza mene.

- Ne znam, samo piše srećno useljenje i njegovo ime - premoreno i besno se srušim u fotelju. Tučem, treba mi tuš.

- Možda treba da kažeš tati?

- On bi me sigurno odvukao nazad kući a njega bi poslao u bolnicu, ili bi Marko njega poslao u bolnicu. Nećemo reći tati.

- Možda treba da vidiš šta želi.

- Bila sam jasno kada smo prekinuli, i dan nakon toga.

- Možda želi da mu se vratiš - slegnula je ramenima.

- Pre će se pakao smrznuti, ali za jedno si u pravu. Moraću ovo da rešim.

- Reši sutra, jesi li gladna?

- Ne.

- Valentina osušila si se, da ne spominjem koliko su mama i tata zabrinuti i još ti tvoji treninzi u teretani, preteruješ. Znam da te boli ali moraš prestati pre nego što sama sebe uništiš - Katarina je bila besna na mene.