Osećaj tvog dodira 🔚

Očeva porodica

Moj avion sleće tačno na vreme, uzela sam svoj prtljag i ugledala oca i maćehu.

- Ana – ugledala sam lepo građenog i čoveka prosede kose i osmehnula se,.

- Tata – dopuštam mu da me zagrli.

- Dozvoli da ti pomognem sa koferima – ponudio se.

- Hvala.

- Zdravo Ana – očeva supruga mi se blagi nasmešila. Videla sam je svega par puta ali uvek je bila pažljiva prema meni. Marija je jedna od onih žena koje su uvek iste, njena kosa i dalje je bila čokoladne boje ali ovaj put imala je šiške.

- Marija kako ste? – pružila sam joj ruku koju je ona ignorisala i zagrlila me. Ou, pa ovo je čudno.

- Nemoj da mi persiraš, rekla sam ti već.

- U redu, neću.

- Kako si putovala?

- Prespavala sam let.

- Hajde dame, idemo kući.

Kući, nova destinacija za mene.

- Srpski jezik ti je odličan.

- Hvala, baka i deka su se potrudili oko toga – majčini roditelji su insistirali na tome da moram znati srpski jezik, hvala im na tome.

Ostatak puta smo razgovarali uglavnom o nebitnim stvarima. Napokon smo se zaustavili ispred velike bele kuće sa ogromnim dvorištem. Odmah sam uočila još dva automobila. Ne znam ništa o očevom imovinskom stanju ali ova kuća govori mi neke stvari.

- Posle tebe – otac me je propustio.

- Hvala – kročila sam u prostran hodnik i nastavila pravo do ogromne dnevne sobe, savremeni nameštaj, puno svetlosti, cveće u saksijama i puno sitnica, deluje porodično.

Čula sam korake i okrenula se, to su bil moja braća. Stefan, stariji bio je visok, proporcionalno građen i crn, slika i prilika mog oca, jedino je njegov ozbiljan izraz lica odudarao. Mlađi, Uroš, imao je smeđu kosu, na majku niži je bio od brata ali je bio presladak, magnet za devojčice.

- Jeste li sigurni da nam je ona sestra? – Uroš se zabavljao.

- Uroše – majka ga je opomenula.

- Ne mislim ništa loše ali ona je starija od mene a izgleda . . . tako maleno i . . . prelepa si, da definitivno si moja sestra – rekao je zabavljeno.

- Hvala.

- Dobrodošla u naš dom – Stefan je bio ozbiljniji.

- Hvala – klimnula sam glavom. Znam da je ovo čudno ali ja ih zapravo ne poznajem.

- Žao mi je zbog tvoje majke – dodao je.

- Hvala – ne želim da se prisećam, iako je umrla pre tri meseca rana je još uvek sveža.

- Da li bi želela da ti pokažem kuću? – Marija se ponudila.

- Naravno i volela bih da ostavim svoje stvari.

- Pripremila sam ti sobu, nadam se da će ti se dopasti.

- Sigurno će biti u redu..

Marija je bila jako ljubazna, provela me je kroz celu kuću, pokazala mi je moju sobu, koja mi se jako dopala.

- Nadam se da će ti se dopasti ovde.

- Sigurna sam da hoće.

- Ana, tvom oci je jako drago što si ovde, i nama je, nadam se da ćeš ostati duže od godinu dana – nasmešila mi se. Obećala sam da ću ostati dok ne završim master studije .

- Ne bih želela da vam smetam.

- Nikako, ti si oduvek deo ove porodice.

- Hvala.

- Ostaviću te da se središ, večera će biti za dva sata.

- U redu.

Nakon što sam se istuširala i sredila svoje stvari, one koje sam donela sa sobom, ostatak će mi stići u toku ove nedelje, krenula sam sa upoznavanjem porodice.

Drugog dana boravka u ovoj kući upoznala sam roditelje mog oca, drugi baka i deka, nakon što su oni otišli došla je moja tetka, očeva sestra sa klincima, tako da mi je dan bio zbunjujuć. Nisam znala kako da se osećam povodom ove situacije.

Nakon što su svi otišli Uroš mi se nasmešio.

- Ti si čudna.

- Jednostavno nisam znala šta da kažem – podigla sam glavu i videla Stefana, nije bio kući ceo dan.

- Je li uragan prošao? – pitao nas je.

- Brate rešetali su je pitanjima – Uroš se smejao a Stefan je pogledao ozbiljno oca.

- Rekao sam vam da će biti naporni.

- U redu je, ja samo nisam navikla na . . . toliku porodicu.

- Znači nemaš ništa protiv druge ture? – Stefan je podigao obrve.

- Ovaj . . . ima još? – to je velika porodica.

- O da.

- Može li prvo pauza?

Na ovo su se svi nasmejali.

- Kevo gladan sam – Uroš je pogledao Mariju.

- Postavići sto.

- Idem ja da se istuširam pa dolazim – Stefan je krenuo uz stepenica.

- Mogu li da pomognem? – okrenula sam se ka Mariji.

- Naravno.

- Znači ti govoriš pet jezika? – Uroš me gleda kao da mi je izrasla još jedna glava.

- Šest, računajući i srpski.

- Svaka čast – raširio je oči i stavio veći komad krompira u ustima.

- Od ponedeljka počinješ da radiš na fakultetu – moj otac me je obavestio,

- Šta ćeš da radiš? – ponovo Uroš.

- Asistent profesora engleske književnosti.

- Više ličiš na studenta nego na profesorku.

- Do skoro sam bila student, zapravo još uvek sam, na master studijama sam.

- Kul.

- Šta je sa tvojim školovanjem?

- Idem u srednju ekonomsku školu, trenuram fudbal i među najpopularnijima sam u školi – rekao je ponosno.

- Ma ti si faca – Stefan ga je lagano ćušnuo.

- I to faca na kvadrat – našalio se.

U toku daljeg razgovora saznala sam da je Marija medicinska sestra, to sam već znala ali nisam znala ništa o veličini očevog posla. Moj otac je imao svoju građevinsku firmu a Stefan je radio sa njim. Čak što više moj brat mi je ozbiljno objasnio njihov posao jako jeozbiljan za svoje godine, podsećao me na mene, i on je jedini bio suzdržan prema meni. Ne znam zašto je to tako, ne mislim da me mrzi jednostavno je udaljen, možda je to i normalno, viđali smo se retko kao klinci a kao odrasli skoro uopšte. Moraćemo da popravimo naš odnos.

U narednih nedeljudana privikla sam se na ovu porodicu, moj otac i Marija su divni prema meni,Uroš je uvek da me nasmeje, pravi mlađi brata a Stefan je i dalje bio suzdržan,ne krivim ga jer sam i ja takva. Upoznala sam grad i obišla sam fakultet, Urošje bio moj vodič, čak što više ponudio se da me dovozi na posao ako ubedi roditeljeda mu kupe auto pre punoletstva. To me je podsetilo da moram kupiti auto, mojamajka me