Osećaj tvog dodira 🔚

Očekivanja

- Darko ovo je Ana, Ana Darko je upravnik ovog kuba – Nikola me je upoznao sa muškarcem njegovih godina ozbiljnog izgleda.

- Drago mi je gospođice.

- Takođe.

- Da li ti još trebam?

- Ne.

- Odlično mi odlazimo, ne znaš gde smo – Nikola je bio ozbiljan.

- Kako ti kažeš.

- Hajde – uputili smo se ka zadnjem ulazu i ništa mi nije bilo jasno.

- Gde idemo? – pitam čim smo izašli iz kluba.

- Na večeru, pristala si.

- Sad? – večera?

- Da.

- Ali otvaranje je tvog kluba.

- Gladan sam.

- Zaista? – gladan je?

- Da i želim da provedem neko vreme nasamo sa tobom bez publike.

- Ou.

- Da.

- Dobro.

Nasamo? On i ja?

Dok se vozimo kroz noć i slušamo na radiju novu pesmu od Sie i Zayn-a, ja razmišljam o svojim mogućnostima, što bi rekao Nikola "vagam". Nisam sigurna kuda vodi ovaj naš odnos i malo me plaše osećanja koja sam počela da gajim prema njemu. Uz to, to je i povezanost naših porodica, ja sam ograničena i neiskusna po pitanju deljenja bilo čega. Da li mogućnost stvaranja nečeg novog treba da ugrozi već stabilnu osnovu? Ne znam, a postoji samo jedan način da saznam.

- Hvala – spustila sam svoju torbu i smestila se. Nikola i ja smo došli u neki restoran koji se zove Ruža.

- Pretpostavljam da je loš trenutak da ti kažem kako nisam gladna? - pogledala sam u njega izvinjavajući se pogledom.

- Nisam ni ja gladan, ali možemo da popijemo piće.

- To može.

Naručili smo vino i počeli da razgovaramo o nebitnim a zanimljivim stvarima.

Brdo informacija i mnogo smeha pretvorili su jedno piće u dva a dva u tri, shvatila sam da sam izgubljena u vremenu kada sam dobila poruku od brata, brine za mene.

- Ko je?

- Stefan.

- Reci mu da si otišla kući.

- Hoću a mi bi trebali da krenemo.

- Važi – zatražio je račun i napustili smo restoran.

Nikola je do samog kraja bio savršen džentlmen i zvanično ovo je bio moj najbolji izlazak.

- Ana.

- O Bože – okrenula sam se ka Mariji.

- Izvini nisam želela da te uplašim.

- U redu je, zamislila sam se.

- Videla sam Nikolu i pomislila sam da se nešto dogodilo.

- Nije, samo me je dovezao.

- Stefan je ostao?

- Jeste, laku noć Marija.

- Laku noć dušo.

Nedelju započinjem trčanjem, ali ovaj put dok sam trčala razmišljala sam o Nikoli i njegovim očekivanjima. Bojim se da ga pitam šta on to u stvari želi od mene nekako je suzdržan, ima neke upadice tipa "oženiću te" ali uvek je na distanci.

- Au – cimnula sam se jer mi je neki tip skoro odneo rame.

- Izvini, jesi li dobro?

Okrećem glavu dok se držim za ruku, neki tip od tridesetak godina izgledao je zabrinuto.

- Biću – odgovorim kratko.

- Da li želite da vas odvedem kod doktora? – pokušao je da me dotakne ali sam se izmakla.

- Ne hvala ali sledeći put obratite malo pažnju na ljude oko sebe.
- Strankinja – nasmešio se.

- Molim?

- Niste odavde.

- Sada jesam, prijatno – okrećem se i nastavljam svojom rutom. Bože ne da me boli rame.

Imam modricu, to sam zaključila kada sam krenula na tuširanje.

Nakon tuširanja zatičem u dnevnom boravku Uroša i Sašu, klinci nešto muljaju.

- Momci – javim im se.

- Ćao Ana.

- Sestro.

- Pa, šta radite?

- Ništa – odgovorili su zajedno.

- Znači nešto radite.

- Zapravo . . . – Saša je počeo ali ga je Uroš udario.

- Umem da čuvam tajne.

- Možda će Nikola nju poslušati – Saša je podigao obrve.

- Šta da me posluša.

- Pa . . . Ove nedelje mu je rođendan, tačnije u sredu i želimo da mu naporavimo žurku.

- Žurku? Ali on je odrastao čovek.

- Ali žurka će biti jako dobro.

- Razumem, želite da se zabavite.

- Želimo ali mislimo prvenstveno na Nikolu – Uroš se nasmejao.

- Aha.

- I hoćeš li?

- Hoću li šta? – zbunjena sam.

- Da ga ubediš da mu organizujemo žurku.

- To nisu moja posla, uostalom treba da poštujete njegovu želju – privatnost i sama cenim a žurke . . .dodiri, bljak.

- Nisi od pomoći.

- Izvini mali brate, jeste li doručkovali?

- Jesmo.

- Gde su ostali?

- Stefan još uvek spava a mama i tata su izašli u šetnju.

- Dobro, odoh ja da doručkujem.

Mislim da moja porodica vodi miran život, tata i Marija su uhodani par koji se voli i poštuje, Uroš je, pa tinejdžera Stefan malo povučen stariji brat, sve u svemu ne kajem se što sam im pružila priliku.

- Hej – Stefan ulazi u kuhinju.

- Dobro jutro.

- Imaš li malo vremena?

- Naravno.

- Voleo bih da znam šta ima između Nikole i tebe – bio je ozbiljan.

- Prijateljstvo, zašto pitaš?

- Ana, mi imamo puno zajedničkih prijatelja, voleo bih da mi kažeš ako se nešto dešava, ne želim da slušam svakakve priče.

- Ne razumem, kakve priče?

- Da ste u vezi.

- Nismo.

- Izlazite.

- Izašli smo sinoć na piće.

- Sinoć je bilo otvaranje njegovog kluba. Zašto bi čovek na tako važno veče izašao sa nekom devojkom na piće?

- Ne znam, moraćeš to njega da pitaš. Slušaj, ne lažem te ali želim da ti dam na znanje da to nisu tvoja posla – moj život je isključivo moj.

- Primljeno ali ne bih voleo da me lažeš.

- Neću.

- Drago mi je što to čujem, šta ćemo da doručkujemo?

Znam da je ovo poglavlje kratko ali želim da vas obavestim da uskoro nastavljam ovu priču.