NA METAR OD LjUBAVI 6. Deo

SEDMO POGLAVLJE

Ostajem bez vazduha... Gušim se... Ne mogu da udahnem! Pluća me bole od potrebe za udahom, ali ne... Ne mogu koliko god se trudio. Umirem!

„AAA!!!", naglo otvorim oči, udahnem izbezumljeno i ugledam Sašku kako se ceri sklanjajući prste sa mog nosa.

„Pa, sunce ti jebem, prošlo podne!", drekne lujka.

„Idi u pičku materinu!", dahćem kao ker jer se umalo nisam ugušio u snu. „Mislio sam da crkavam", dodam.

„Uhhh... pa, jesmo se ubili sinoć, ali ono, baš smo se otresli!", nasmeje se.

„Jesmo li samo ti i ja došli ovde, ili...", prstom opišem po svojoj sobi aludirajući na kuću dok se uspravljam da sednem.

„Samo ti i ja, ono, solo, brate moj", zakoluta očima boje indiga. „Prvo, rekao si da ne privodiš ribe kući. Drugo, toliko smo se opili da samo sve ribe rasterali, a bas mi je ona riđa zapala za oko", zastenje.

„Joj, Božeee!", skočim iz kreveta iznerviran. „I, dalje se prcaš sa devojkama!", uhvatim se za glavu koja počne da me boli. „Daj, bre, dokle?"

„Odjebi, Petranoviću!", pokaže mi srednjaka i ustane sa mog kreveta. „Nema me osam meseci, Paša se oženio, ti se razveo, a ti me sad pitaš dokle ću da se krešem sa ribama kao da ne znaš od kad to radim", frkne i zamlati glavom, a plave kikice se zatresu.

„Znaš... Savršena si dok ne progovoriš", odmeravam preplanulo prezgodno telo zategnutih oblina. „Samo, sestro-brate, kad si zadnji put proveravala hormone?"

„HA?", namršti se. Steže pesnicu kojom će me garant opaliti jer joj gazim po žuljevima.

Mlatim rukom dok odlazim u kupatilo, zapravo teturam, ali koga briga, jer se ortakinja vratila. Prvi nalet vode me opali toliko da umalo vrisnem jer imam utisak da mi je neko upravo prosvirao metak kroz glavu, ali ostalo nekako izguram i dovodim se u red.

Kako silazim niz stepenice, tako čujem muziku i nasmejem se. Enrike peva i peva... Lagano prilazim kuhinji jer osećam kafu, ali zastanem i gledam Sašku kako pipa privezak u obliku srca oko vrata, pa ga lagano pogleda i pažljivo otvori. Zahvati dugim noktom malo koke, pa prinese nozdrvi i ušmrknu se, a zatim ponovi isto sa drugovom nozdrvom. Zatvori privezak od platine, grize usnu dok elegantno zabacuje glavu, pa jako ušinu vazduh kroz nos, a ona se zasmeje.

„Petre, u šta blejiš?", pogleda me kako sam oslonjen na lučni prolaz.

„Kurvaš se", odmahnem glavom. „Jebeš se sa 'belom kurvom'", priđem lagano uzimajući svoju šolju.

„Seks je seks, a lova je lova!", naceri se uzimajući svoju kafu. „I, šta se dešavalo dok mene nije bilo?", krene za mnom napolje.

„Uuu, rođena, dok si ti pržila po svetu, i gde već, mi smo se malo 'mučili' ovde", sednem na stolicu i pogledam u Pašinu kuću. „Gde si bila, nesrećo?", zarežim jer se nikom nije javljala osam meseci, mada i to nije bilo ništa novo.

„Minhen, London, Čikago, Ostin i Los Anđeles", široko se osmehne.

Ćutim i samo je gledam. Tako prokleto lepa, toliko zgodna da joj Dženifer Lopez može pozavideti, toliko pametna da Bil Gejts može samo da crveni, a moja 'sestra' je sve to usmerila na onaj put što vodi u podzemlje i postala kraljica kokaina sa samo trideset i jednom godinom.

Dok je slušam kako se provodila i zarađivala brdo lake love, prisetim se nas dvoje... Od kada znam za sebe znam i za nju. Živela je u kući do moje, zajedno smo odrasli, od obdaništa do srednje škole bili smo kao jedno. Onda je otišla u Beograd i dalje je krčila svoj put, tukla svoje bitke i postala to što jeste, ali je sve ove godine ostala moja Saška. Moja sestra koju nikad nisam imao jer sam bio jedinac. Ali, godinama unazad, jednostavno se okrene i ode ne javljajući se nikome i samo se pojavi kao grom iz vedra neba.