NA METAR OD LjUBAVI 6. Deo

PETNAESTO POGLAVLJE

Oktobarsko sunce ispuni prostor dnevnog boravka. Zatrepćem i pogledam oko sebe... Skoro prazna flaša Džeka stoji na malom stolu. Sedeći sam zaspao u fotelji i skoro da telo ne osećam. Zevnem, a pogled mi pade na svoje noge. Prekriven sam ćebetom?

Jedan duži trenutak piljim u ćebe i pitam se kad sam... što sam...

MA, KO ME POKRIO?

Darko? Nema jebene šanse, preksinoć smo se toliko pokačili da je nasrnuo na mene, da nije bilo Nine popio bih pesnicu direkt u nos!

Nina? Nema šanse ni da je ona bila ovde da me pokrije... Bez obzira što me branila od Darka ljuta je na mene i to mnogo!

Stefi? Moja malena... Uzdahnem i stegnem ćebe pitajući je li ona dolazila?... Jebote, možda je još uvek ovde!

„Stefiii!", promuklim glasom je pozovem i lagano ustanem protežući se. „Malenaaaa?", krenem prema spratu, ali se hvatam za nameštaj jer me noge ne slušaju. „Stefiiii!", glasnije viknem ali ništa.

Ipak nije ovde...

Sednem na stepenice, oslonim laktove na kolena, a glavu nabijem u dlanove. Progutam sa teškom mukom jer preksinoć nije došla kući i sam Bog bi znao gde je otišla i kod koga je provela noć... I, znam da sam samo ja kriv! Dođe mi sebe da ošamarim kad se setim kako me ona opajdara smotala i ljubila!

„Petre konjino!", zasikćem i protrljam lice. Onda mi dođe da sam povredio moju malenu i ne živi mi se. Ne bez nje! „A, jebem ti, volim te!", kažem zidovima. Ustanem nekako i odem pod tuš.

Sat vremena kasnije se osećam čisto i uredno. Izađem ispred kuće i pogledam u Darkovu... Pitam se da li se vratila kući, da li su golupčići odleteli na medeni mesec ili me brat moj čeka da me nokautira. Ma, makar sa mnom i pod oribao idem da vidim ima li moje malene! Krenem žustro, ali zvuk auta koji ide prilazom ka Darkovoj kući mi odvuče pažnju i zastanem.

A joooj, kad vidim onog malog Denija kako se parkira dođe mi da ga zavitlam sa sve njegovim mercedesom u Gradac! Nema šta, klinja grabi priliku!

Jašta, Ja se otegao, a on misli odmah da se protegne... E, neće moći!!!

Pustim korak i samo što stižem pred ulazna vrata, ona se otvore i pojavi se Stefi...

„Malecka...", raširim ruke kako je ugled i samo što pomislim kako ću da je zagrlim...

„Dobro jutro, Petre", sreže mi hladno.

„Ha?", zatrepćem jer zaključa vrata i krene pored mene.

„Gde ćeš Stefi?", uhvatim je za ruku i nateram da me pogleda. „Želim da razgovaramo."

„Idem da Denijem na doručak i nemam sad vremena, ako se ranije vratim zovem te", još mi se i osmehne istrgne ruku iz mog stiska i ode!

Na moje oči uđe u auto, poljubi Denija u obraz, on se ceri pali auto i odošeeee!

ODOŠEEEE dok ja stojim i gledam...

E, neće da može! Potrčim, pa kako stignem do garaže, tako ujašem motor i poteram da ih stignem. Pošto klizim iza njih, pratim ih namerno da vidim gde će. A, vide i oni mene da ih pratim, pa mali drkadžija ubrzava. Mislim se u sebi, brzaj koliko ti volja, umaći mi ne ćete! I, sve mu jebem kad vidim da se uključimo na duple trake, samo se pitam gde je poveo na doručak, u Lajkovac!?

I, ne nije planirao mali Lajkovac (Lajkovac je varošica) već nastavlja dalje dok vozi prema Ibarskoj i ladno krene prema Beogradu... „Jebem ti sto majki!", opsujem jer ni kacigu stavio nisam, niti sam obukao jaknu, već na sebi imam fensi sportsku košuljicu. Osećam da mi se kosti lede dok jurim za njima sto na sat. Deni povećava brzinu, i ja bih rado ošinuo po gasu ali me vetar ubija! Zubato je oktobarsko sunce i nije za jebeni motor!