NA METAR OD LjUBAVI 6. Deo

Osamnaesto poglavlje

Osamnaesto poglavlje

„Ne." Kažem dok ga gledam u oči. Vidim kako mu se pravi bolna grimasa na licu. „Neću početi da živim s tobom."

„Malecka..." bolno otegne, ali podignem ruku da ga zaustavim.

„Petre ne mogu. To što si mi skratio pola života nesrećom ne znači da ću ti progledati kroz prste. Na moje oči drugu si ljubio, spustim glavu i zagledam se u svoje ruke u krilu. „Povrijedio si me...volim te, to je tačno, ali trebam vremena da zaboravim, da progutam..."

„Dobro." Istog trena podignem glavu i pogledam ga, a njegova se ruka odmah se nađe na mom obrazu. „Razumem te, sve svatam, ali obećaj mi malena. Obećaj da me ne ostavljaš, a ja sam spreman da čekam da ti budeš spremna." Vidim koliko mu je teško, da mu ego jedva podnosi odbijanje, ipak pero lahkim dodirom mi miluje obraz i klima utješno glavom i s razumijevanjem.

„Obećavam.." tiho protisnem i stišćem usne.

Gledamo se netremice dugo, predugo, prije nego trepnem, a jedna suza mi se iskrade i klizne niz obraz. Brzim pokretom ruke je obrišem, šmrcnem i ustanem nervozno trljajući rukama bokove. „Idem..ja, ovaj..najbolje da sad idem.." osvrćem se oko sebe, gledam u sve samo više ne u Petra. Pokušavam da izbjegnem njegov tužni pogled, jer ako ga samo jednom pogledam pokleknut ću.

Odlazim, dok on ostaje na stolici da sjedi i ne progovara niti riječ. Osjetim mu pogled na leđima, ali se ne osvrćem, jer ako se osvrnem pogaziću ponos, preći preko svega i poletjeti mu u zagrljaj. Ne mogu to. Petar mora da shvati da ako ikada više i pomisli da uradi sličnu stavr da će me izgubiti zauvijek, pa makar to od mene načinilo živog mrtvaca.

Kako mi noge dotaknu travu, tako potrčim da što prije stignem do Darkove kuće.

Darkova kuća..

Petrova kuća...

Sve je nekako tuđe, pa čija sam to ja?

Gdje pripadam?

Zastanem na polovini, zadihana i gledam u kuću ispred sebe, zatim se osvrnem preko ramena i pogledam u Petrovu kuću. Srce me vuče njemu, ali ponos je trenutno jači. Stisnem zube i nastavim putanju, uđem u kuću, ali se ne trudim upaliti ni svjetla, jednostavno odem u svoju sobu- kako ironično- moja soba! Koga lažem, koga zavaravam?

Otpuhnem turobno, dohvatim telefon i pronađem onaj jedan broj koji sam još i ranije trebala da pozovem.

„Halo." Mrzovoljno se javi.

„Stvarno Jagoda? Tako se javljaš? Mislim da si se dovoljno dugo ljutila." Mirno kažem.

„Tužna si..." nakon kratke tišine kaže.

„Jesam." Potvrdim.

„Da se nađemo u gradu?" pita sa dozom dosade.

„Ako ćeš da se raduješ našoj kafi, jednako kako i pričaš sa mnom - onda neću." Bezobrazno uzvratim.

„Stefani lagala si me!" cikne i nasmije se konačno.

„Nisam. Samo ti nisam rekla sve..." kao krivac se pravdam.

„Poželela sam te Stefani." Obraduje se. „Za sat u Prestižu, može?" ciči već veselo.

„Može, samo Jagoda..? Nećemo u Prestiž." Tiho dodam.

„Oh!" zbuni se. „Dobro." Ipak se složi bez daljnjih pitanja.

Bezvoljno ustanem i obučem običnu majicu i farmerke, ne zamaram se niti šminkom, niti frizurom. Nešto u meni je uvehnulo od kako sam izašla iz Petrove kuće, poput visibabe vučem se prema vratima i izlazim da se nađem sa Jagodom.