NA METAR OD LjUBAVI 6. Deo

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Sve me je prošlo onog trena kada sam saznao da imam svoju malecku pored sebe i još na sve da ćemo imati bebu! Briga me što me telo još boli od pada sa motora, briga me za sve sem za njih dvoje. Ali, ostalo je da se pobrinem za kučku nad kučkama onda kada za to dođe vreme.

Sinoć kada sam doveo Stefi iz bolnice odmah sam je smestio u krevet i pozvao Sašku jer mi je bila potrebna, i naravno da je lujka odmah došla i zgunđala kako sam joj svojim pozivom skinuo ribu, ali kada je čula zašto mi treba nežno se osmehnula i indigo oči su joj zasuzile... Jebem mu, nisam mogao da verujem da čelična lejdi ipak u sebi još uvek ima osećanja.

Prva nam dođe Jagoda i odmah je usmerim u dnevni boravak gde Stefi odmara, pa im još i kafe skuvam. Nisam krio koliko sam srećan zbog svega, ali krio sam zabrinutost za Stefi i bebicu...

Samo što dve drugarice uslužim, Saška siđe sa sprata jer je ostala kod nas.

„Jutro mačke!", oglasi se. „Kako je mala?", pogleda u Stefi.

„Dobro sam", moja malena se osmehne i srce mi zatreperi.

„Ti", uperim prstom u Sašku. „Ostaješ ovde dok ja odem nešto da završim", kažem ozbiljniji nego što sam hteo.

„Aha...", ludača klimne glavom i krene za mnom. „Gde ćeš?", tiho me upita u predsoblju.

„Idem kod Zorane nešto da joj obećam", nakezim se.

„Petre", prebledi u licu. „Da ti nije palo na pamet nešto sad da uradiš, jer će svima biti jasno kao dan da si TI!", zareži.

„A, ne", nasmejem se. „Neću sad ništa da joj radim, samo da joj obećam sigurnu propast kad se najmanje bude nadala ako me ne posluša", uzmem jaknu i lagano krenem.

„Ne prljaj ruke jer su moje već krvave do ramena", Saška izađe sa mnom. „Ja ću je srediti", namigne mi.

„HALO!", dreknem ljut. „Pusti me da mislim kako si i dalje ona fina devojčica, moja sestra sa kojom sam sve delio. Ne želim da znam koliko su ti krvave ruke jer želim da verujem da su čiste i 'nevine'!"

„O, pa veruj ti kako sam ja anđeo", nasmeje se. „Ali seronjo, oboje znamo koje sam zlo!", tiho kaže.

Odmahnem glavom i krenem kod drolje...

Stojim ispred vrata svog nekadašnjeg stana i zvonim. Ne prođe dugo, a gospođica Zorana ih otvori i prvo se izbeči, onda se nasmeši.

„O, ljubavi izvoli", pomeri se u stranu i jednostavno uđem u predsoblje. Odmerim je kako na sebi ima samo spavaćicu i znam da sam je probudio. „Kako ti je 'malecka'?", naruga se džukela.

Jebeno mi padne mrak na oči, pa je zgrabim za vrat i nabijem uz zid unoseći joj se u facu.

„Petre! Šta... ra.. diš...?", krklja pa malo popustim stisak.

„Slušaj me sad dobro", počnem tiho. „Imaš fore tri meseca da prodaš stan i auto koji si mi uzela i zauvek ispariš iz ovog grada jer u protivnom kada se najmanje budeš nadala ostaćeš bez ičega i na ulicu, je li jasno?", dreknem i pustim joj vrat.

„Ti si lud!", zaprepasti se.

„Jesam."

„Nikada se nisi tako ponašao", zakuka.

„Nikada me niko nije naterao da se ovako ponašam, a ti jesi. I, priđeš li Stefani na jebeni kilometar, kunem ti se nerođenim detetom da ću te odrobijati!", zasikćem kroz zube.

„A...", Zorana izdahne. „Daj, bre nije ona za tebe!"

„Ti znaš šta je za mene!", otresem na ivici da je polomim.