NA METAR OD LjUBAVI 6. Deo

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

„Hoću kući!", kažem doktorima koji su u viziti.

„Petre, hajde izdrži još dva dana da uradimo dodatne snimke..."

„Snimili ste me od glave do pete!", viknem Vladi jer se poznajemo. „Krv mi istačete svako jutro..."

„Molim Vas!", cikne glavna sestra. „Kako se to obraćate doktorima, saberite se čove..."

„Ženo, oladiii!", viknem joj jer mi na kurac ide. „Tri noći i evo ga četvrti dan kako sam ovde! Hoću kući!", ma ne odustajem.

„Imaš blaži potres mozga", Vlada će sa sve smeškom.

„Dobro, ustanovili smo da imam mozak, a sad me pusti kući", zamlatim rukama i namrštim se jer me leđa i dalje bole.

„Tražio si da budeš sam u sobi, i učinili smo ti. Tražio si da zabranimo posete, i zabranili smo. Hajde ti sada učini nama i ostani još samo dva dana", doktor Joca pokuša da se nagodi.

„Ne!", odmahnem glavom, a bol seva kroz lobanju. „Idem kući", kažem i njemu hvatajući se za glavu.

„Vidiš da te boli glava, ostaješ još ovde", Vlada se nasmeje.

„Boli me i ona stvar, puštaj me odavde!!!", dreknem.

„Ti si lud", Vlada se hladno zasmeje.

„Daj mi to napismeno, molim te!", sklopim i ruke u nadi da bih mogao dobiti uverenje da sam LUD!

„Neće moći", Joca se zacereka.

„Ooo, pa do kraja dana ću se potruditi i da budem pušten i da dobijem papir da sam lud", nakezim mu se. „I, doktore Vlado, u život se kladim da ćete me u roku od dva sata deportovati odavde", dodam da shvati.

„Piši budali otpusnu listu na sopstvenu odgovornost!", frkne i odmahne rukom.

Smeškam se za sebe dok čoporativno i ljutito odlaze jer sam JA pobedio! Brzo grabim mobilni i kuckam Saški poruku da krene po mene jer izlazim kući.

Onda se zagledam u plafon i svega mi je preko glave! Potres mozga je nulta stvar u odnosu na potres srca koji preživljavam. Tražio sam da me izoluju, želeo sam da je ne vidim, a sad hoću da crknem jer ne znam da li je sa onim malim dripcem. Saška mi ništa nije napisala u porukama iako je trenutno u mojoj kući i samo je ograda deli od Stefi.

Bacim oko na poruku u kojoj samo piše –OK! Pa, dobro bar drugarica dolazi po mene i to je nešto! Želim da izbegnem pola grada koji je čuo kako sam glupo poginuo sa motora, a do sada je čula i druga polovina... I, jebo me motor da me jebo! Ma, sve me jeblo!!!

„Majmune, idemo kući!", upade Saška u sobu sa malom putnom torbom i doktorom.

Pokažem joj šipak jer srednji prst na nju nema efekta. „Liži je", dodam umišljenoj gej ludači.

„Duvaj ga", zato ona meni pokaza srednjak sa sve noktom od pola metra jebla mater svoju.

Vlada mi priđe, pruži papir i olovku. „Potpiši nesrećo", zareži.

„Imaš otvoren račun u mom kafiću", namignem mu i potpišem.

„Nosi se Petre", otrese mi nezadovoljno i ode iz sobe kao furija.

Saška ga isprati pogledom, a onda svoje indigo oči usmeri na mene. „Šta znači ova izolacija od tri dana?", sva se smrkne. „Nećeš posete, sam u sobi, kakvo bre ludilo ti glumiš?", stavi torbu sa mojim stvarima na krevet.

„Razmišljao sam o svom životu i nisam želeo da vidim dotičnu kako dolazi sa potencijalnim dečkom da bi plakala nada mnom!", uspravim se nekako, jedva ustanem i zakopam po torbi vadeći trenerke.