Testament

Prolog

Odveć je auto novije generacije jurio magistralnim putem, pod punim gasom hrlio ka svom odredištu, odavajući bahatost i bezobrazluk osobe koja ga vozi, ne dozvolivši nikome da ga prestigne i u naumu da što pre stigne omete.
Vozio je brzo, vozio je nenormalno ludo, vozio je samo da bi vozio.
Nije ga bilo briga šta će se desiti ako li bi mu ruka slučajno skliznula sa menjača, ili se noga na kočnici umori, on je žurio, on je jurio.
Želja da stigne što pre, terala ga je da guta kilometre pred sobom, da vozi i vozi.
No sva ta brzina kojom je raspolagao nije mogla da ga natera na fokus, nije mogao da se skoncentriše da vozi, već je dozvoljavao da mu misli beže.
Išle su haotično, s kraja na kraj sećanja, išle su nemilo od dešavanja do dešavanja.
Mislio je, ne, nadao se da će ga brzina primiriti, ali ni ona nije imala moć da smiri haos koji se u njemu radjao

Ovo je bio drugi put da je dobio pismom neko obaveštenje u svom životu! Drugi put! Pismo!
Mobilni telefon mu je uvek bio usijan, svako je mogao da ga nadje, ali ne! On je ponovo dobio pismo!

Prvo je stiglo dok je bio u inostranstvu! Naravno, nije stiglo do njega na vreme...
Drugo je stiglo juče... Sada neće zakasniti. Sada će stići tamo gde je pozvan, reći šta ima, i baš kao deset godina ranije uz tresak vratima, otići...

Vozio je...

Nije ni slutio koliko se toga promenilo u njegovom odsustvu, ali iskreno nije ga ni bilo briga.
Kada je poslednji par čarapa stavio u ranac, ranac namestio na ledja i u autobus ušao bio je sam. Iza stuba, sećao se, virila je jedna tužna glava, suznih očiju ga je ispraćala.

Tada, otišao je ostavljajući za sobom ogroman oblak prašine, skandal i katastrofu. Sada, vraćao se kao drugi čovek, drugačiji u svakom slučaju, samo da bi im svima rekao da njega ništa ne zanima.

Još uvek nije preživeo prošlost. Nije ju preboleo. Nije mogao da oprosti taj divni ispraćaj koji su mu priredili uz najgore reči.
Nije oprostio što su mu sve oduzeli, nije prežalio trenutak kidanja duše, a znao je jako dobro da je to, upravo to. Momenat kada mu se srce lomilo i kada je izgubio sve!
Sada kao vrhunac nečijeg bezobrazluka, ne oprašta ni ta dva pisma poslata u nadi da neće naći put do njega.
Ne oprašta ni njoj. Njoj po najmanje. Njoj, skrivenoj iza stubova, sa suznim očima...

*****

Otvorila je kovertu.
Par redaka strogim rukopisom advokata Petrovića napsano, zabili su noževe duboko u njenu odavno praznu utrobu. Praznina tela nije bila ni približno jaka kao praznina koju je osećala u duši. Promaja je odavno duvala kroz njeno prazno srce superlepkom zalepljeno samo da bi kucalo.
U njemu odavno nije bilo prostora za bilo šta drugo do lepljive, crvene smeše pod nazivom krv.
Mesto gde su se dve krhotine držale sada već labavim lepkom, krenulo je da se odvaja i sva ta tekućina pretila je da ponovo potopi i udavi je u sebi. U jadu i bolu.
Najteže reči koje neko može čuti bile su upravo one koje je pismom i dobila... Vaša majka je preminula, primite moje iskreno saučešće. Sahrana je kroz dva dana...- pisalo je u pismu i ništa više.

Grč ju je obarao, naterao da puzi od bola koji para, razdire, seče svaki komad mesa na sitne komade.

Njena majka je umrla...

A ona je bila daleko...

Izašla je iz kancelarije u kojoj je provodila previše vremena, ni sama ne znajući kako, došla do prvog taksi stajališta...-Vozite na autobusku stanicu- tiho je rekla i samo sklopila oči

Mučnina u njenom stomaku bila je ogromna...

Odavno je napustila kuću, ono mesto koje je nekada bilo dom, ali majku nije nikada.
U tu prokletu varoš nije odlazila, već tek po nekad dolazila do susednog grada samo da bi je videla. Čula. Osetila njen mekani dodir... Onda, čekala da njena majka ima vremena od posla kako bi je ugostila. Živeča je za te dane provedene sa majkom, pa makar i tako, tajno.
Otišla je iz varoši, odavno...
Otišla je za boljim životom. Za srećom. Za snovima...
Tako je pričala!
Otišla je jer više nije mogla da trpi osudu. Prekor i zle jezike. Nije mogla da trpi ni sebe...

Krenula je ne ostavljajući ništa za sobom sem onog što su joj oduzeli.
Otišla je bez duše, bez srca, otšla je bez ljubvi...

Stigla je dan pred samu sahranu. Pismo je kasnilo, sa namerom tako poslano. Pismo je kasnilo, samo da bi nju još više povredilo...

Sedela je u svojoj staroj sobi.
Na zidu je još uvek bio zalepljen Bon Jovijev poster, kao tiho sećanje na lepe dane. Čak i taj lepak koji je komad papira držao godinama na zidu bio je jači od onog koji je njeno srce držao u celini.
Pomilovala je jastuk, njenu omiljenu posteljinu još pre osam godina nameštenu, nikada zamenjenu, nikada pomerenu.
Milovala je jastuk, onaj isti, na kojem je isplakala poslednje suze pred put. Jastuk na kome je snivala snove, jastuk na kome je bolovala gubitak...

Pored iskopane rake, držala je nekakav poslužavnik sa malom činijom žita. Tek nekoliko duša, bilo je pored nje, ali kao da nije bilo nikog. Niti je čula popa kako peva opelo, niti je čula reči advokata Petrovića, kako ispraća njenu majku, niti je videla išta.
Možda se tada nadala da će videti nekog ili nešto, bilo šta, samo da joj da znak da joj je majka još uvek živa, a ne mrtva, već na nogama pored iskopane rake.

Ne, još jedna kap krvi probijala je kroz načetu pukotinu srca. Lagano se slivala poput suze koja je svoj put našla na njenom obrazu.

Još nije stigla ni da isprati sve običaje nakon sahrane i daća narednih dana, nova bela koverta joj se našla u rukama...

Znala je da je dan istine blizu...
Duboko, u svojoj praznoj utrobi, znala je to...

Dobrodošli...
Bolje vas našla!

Sa pričicom startujem uskoro, planiram da se malo posvetim sebi i čitanju. Zapostavila sam čitanje!

Norolina,  hvala ti za najlepši kover, moja sestrice, dušice, ljubavče moje!