Testament

Stojimo na litici, čvrsto me drži

Turiranje motora pred kućom Blagojevića starašno je iritiralo komšiluk. Medjutim, kako je Helena bila ta koja je turirala motor i palila gume svakodnevno na ulici, mogli su samo da ćute...

- Šta je tračare? Niste videle devojku da vozi? - pitala je krenuvši ka kući.

- Majko? Stigla sam!
- Šećeru, gde je Bogdan? - pitala je Nina

- Otišao s Momčilom nešto da završe!

- Helena!
- Otišao je sa tatom do firme da dogovore uredjenje eksterijera. Hoće onaj baja staklenu kuću i nikakvu drugačiju.
- Bogdan počinje da radi sa tatom?

- Tako mi se čini... Sori mama, idem sad da se presvučem, idem na predavanja. Bogdan će me dovesti kući...

- Helena? Sedi!

Sudar titana u tom trenutku napravio bi manju eksploziju no onu što se desila. Helena je tresnula guzicom na stolicu i nezadovoljno dohvatila paklu cigareta...

- Pucaj, majko...

- Mala, Mia je u školi, Saša je u vrtiću, znači ako želim još par sati te mogu držati. Zato, počni da pričaš, ako hoćeš da ideš!

- O čemu, mama? O čemu?
- Na primer o tome koliko si zaljubljena?
- U Bogdana? Ma daj...

Nina se nasmejala, zatim izvukla stari album sa slikama... - Pogledaj! - reče joj i pokaza sliku dve bebe. Zatim, slika dvoje dece na trotinetu, pa biciklama. Zatim tu su bili i tinejdžeri, a onda i dvoje mladih u zagrljaju. Sledeća slika bila je slika Nine, sa odveć primetnim stomakom i Momčilovom rukom na njemu...

- Helena, nisam glupa. Niste vi samo drugari, to znam. Takodje znam tebe. Imaš dvadeset godina i još uvek ne možeš da me slažeš. Nikad nisi ni umela.

- O čemu pričaš, mama? - vrtela je guzicom na stolici oklevajući da zapalli cigaretu

- O ovome! - reče Nina i stavi sveže skuvanu kafu pred Helenu - Uzmi, da popijemo - reče joj nežno...

Helena je napravila izraz lica kao da joj je majka pred nju servirala lešinu, zatim je kafu odgurnula...

- Drugari, ha? - smešila se svojoj kćerki, znajući koliko je u pravu... - I tata zna. U stvari, on je prvi i primetio. Nisi tražila novac za uloške ovaj mesec, a znam da ih nemaš više...

- Koristim tampone!
- Koga lažeš? Daj... Pričaj!

- Zato je tata...
- Da, zato! Nemate izgovora, zato. Imate svu našu podršku, ali, deco, moraćete da progovorite. Nismo mi glupi!

- Ali njegovi ne znaju. Mislim da im se ne svidjam...
- A, jel te zabole?
- Ne baš! - reče s osmehom, tek laganim

- Helena, dušo, imaš podršku našu. To je dovoljno. S Bogdanom ili bez njega, mi smo tu. Imamo i mesta za zeta, ako tako reši.. .- reče joj Nina, te se lagano odvoji od stola i sigurnim hodom ostavi Helenu samu sa svojim mislima...

- Bogdane, trudna sam...
- Kako, bre?
- Lepo. Šta da radimo?
- Jebem li ga. Šta ti misliš?
- Ja bih je rodila...
- Ali moji...
- Voliš me?
- Obožavam!
- Onda je lako... Sve će se srediti...

Nina je stajala na sredini hodnika kuće u kojoj je odrasla. Nalazila se na nekom raskršću, nekoj prekratnici. Želela je sve najbolje za svoju decu, ali nije mogla da im prenese svo svoje znanje i iskustvo tako lako.
Heleni nije želela Slavicu u životu. Jedna Slavica na kugli ovozemaljskoj je bila dovoljna, tako da njena kćer imaće srećnu i lepu trudnoću. Pa šta ako je Bogdanovi ne vole? Bogdan je voli i to je jedino bitno.